Kuba

Pored toga što se nalazi na najvećem karipskom ostrvu, Kuba je posebna i po tome što ima veoma bogatu istoriju i izuzetno jedinstvenu kulturu. Država Kuba se ustvari sastoji od istoimenog ostrva, ostrva Isla de huventud i više arhipelaga manjih ostrva. Najveći i glavni grad ove ostrvske države je Havana, dok je drugi po veličini Santjago de Kuba. Samo nepunih dvesta kilometara severno od Kube su Sjedinjene američke Države, Bahami i Meksiko su zapadno, Kajmanska ostrva i Jamajka su južno, a jugoistočno od Kube su Haiti i Dominikanska republika. Ostrvlje koje danas čini Kubu otkrio je 1492. godine Kristofer Kolumbo i ono je bilo špansko vlasništvo sve do špansko američkoog rata 1898. godine, dok je Kuba nezavisnost od Sjedinjenih Država stekla 1902. Kubanska revolucija, koja je trajala od 1956. do 1959. svrgnula je diktatorski režim Fulgencija Batiste, i uspostavila socijalističku vladavinu Fidela Kastra.

Konkvistador koji je osvojio Kubu bio je Dijego Velaskez de Kueljar, a ocem kubanske nacije smatraju Karlosa Manuela de Sespedesa, koji je autor deklaracije nezavisnosti od Španije iz 1868. godine. Na početku XX veka na oblikovanje Kubanskog nacionalnog identiteta uticao je i Hoze Hulijan Marti, veliki nacionalni heroj Kube. 1940. na mesto demokratski izabranog predsednika dolazi Fulgensio Batista. Od polovine tridesetih godina ekonomsko stanje postajalo je sve teže i teže, iako je Kuba bila jedan od vodećih svetskih proizvođača šećera. A onda se 2. decembra 1956. na Kubu iskrcao Fidel Kastro.

Pre nego što se revolucija završila 1959. godine, Kuba je bila veoma popularno odredište među američkim turistima, prvenstveno zbog velikog broja kasina koje je organizovala američka mafija. To je bio jedan od razloga da se Batistin režim smatra izdajničkim, ali i razlog zbog kog je mafia mrzela Kastra. Takođe, pre revolucije veliki broj državljana Sjedinjenih država imao je nekretnine na Kubi, a američke kompanije imale su pogone u ovoj ostrvskoj zemlji, gde je radna snaga bila jeftinija nego u samim Sjedinjenim Državama. I pored velikog neprijateljstva između dve zemlje, građanima Sjedinjenih Država koji imaju rođake na Kubi dopušteno je da uđu na teritoriju Kube.

Kubanski turizam nije bio razvijen sve do devedestih godina prošlog veka, kada je Sovjetski Savez poklekao. Kuba se otvorila za strane turiste i bila neotkriveno područje prepuno čudesnih lepota. Kubu su praktično osvojili turisti iz Evrope, ali i iz Kanade i čak i Sjedinjenih Država. U tipično turističkim područjima ima veoma kvalitetnih hotela, dok po zabačenijim krajevima posetilac može da nađe smeštaj u privatnim kućama, takozvanim kasas partikulares. Iako je bukvalno decenijama pod embargom svog moćnog mrgodnog suseda, Sjedinjenih Država, na Kubi se turista neće susresti sa problemima tipa nedostatka struje ili vode. Ranije je energetska situacija bila nešto nepovoljnija, ali se ona sada u velikoj meri stabilizuje.

Najznačajniji kubanski gradovi su Havana – poznata po noćnom životu, Baracoa – nekadašnja prestonica danas najpoznatija po plažama, Santa Klara – mesto u kome se nalazi mauzolej Ernesta Če Gevare, Santjago de Kuba – pravi karipski prioblani grad, Trinidad – grad sa šarmantnim kolonijalnim zgradama koji se nalazi na UNESKOvom popisu svetske baštine i Vanadero – jedno od najpoznatijih turističkih mesta. Ostale turističke destinacije su ostrvce Kajo Largo, potom Isla de la Huventud, Hardines de la Rej, Maria la Gorda, Varadero plaja i druga.

Kuba ima i predivne nacionalne parkove. Vinjales se nalazi u regionu Pinal del Rio, poznat je po planinama i pećinama. Takođe je turistički najrazvijeniji od svih nacionalnih parkova Kube. Park nasional la guira je u istom regionu i slično izgleda kao Vinjales, ali nije tako turistički razvijen. Reserva de la biosfera Siera del Rosario je još jedno mesto sa područja Kube koje se nalazi na spisku Uneska. Glavne tačke u ovom parku su Soroa i Las terazas. U regionu Mantazas nalazi se Park Sjenaga de Zapata, koji umnogome podseća na Everglejds na Floridi i najpoznatiji je kao odlično mesto za posmatranje ptica i ronjenje. Osim toga, bio je poprište na kome se završio neslavni pokušaj puča 1961. poznat pod nazivom invazija u Zalivu svinja. Gran Park Natural Topes de Kolantes je nacionalni park u planinama Siera del Emkambraj, koji se proteže kroz regione Sjenfuegos, Vilja Klara i Sankti Spiritus.

Dok je za građane većine država potrebna viza da bi stupili na tlo Kube, za naše državljane ona nije potrebna. Bez vize na Kubi možete ostati devedeset dana^. Pri izlasku iz zemlje plaća se izlazna taksa od 25 dolara. Takođe, treba znati da na Kubi postoje dve monete: redovni kubanski pezos i konvertibilni pezos koji koriste samo turisti. Jedan redovni pezos vredi oko tri evrocenta, dok turistički pezos vredi 76 evrocenta. Bolje je da pezose kupite za evre, nego za američke dolare, jer ćete sa evrima imati mnogo povoljniji kurs, budući da od 2004. godine vlasti na Kubi ne gledaju blagonaklono na američku valutu.

Glavni način dolaska na Kubu je avionom, a glavni aerodrom je Hoze Marti pored Hvane. Ima linije prema Kanadi, Meksiku i Evropi. Nacionalna avio kompanija je Kubana de aviajasjon. Od aerodroma do Havane taksi će naplatiti 25 konvertibilnih pezosa, ali može se naći i povoljnija vožnja. Pametno je ne pakovati vredne stvari u čekirani prtljag.

Kuba pruža dosta načina za istraživanje svojih lepota. Najjednostavnije je da putujete autobusom: linije su dobro organizovane, autobusi su udobni, klimatizovani i brzi. Postoji nekoliko transportnih preduzeća koja saobraćaju velikim turističkim autobusima, a ima i preduzeća koja se baziraju na minibusevima – što jeste nešto skuplja varijanta, ali pruža više slobode. U svakom slučaju cene ovakvog prevoza kreću se od 18 do 50 turističkih pezosa. Taksi je prilično skup za duže distance i može da iznese i do 150 konvertibilnih pezosa na istoj relaciji. Ako želite da iznajmite automobil, moraćete da položite depozit od 200 konvertibilnih pezosa, a najam košta oko 65 turističkih pezosa dnevno. Gorivo je relativno pristupačno, a saobraćaj izvan velikih gradova može da bude naporan. Najjeftiniji način da obiđete Kubu je – stopiranje, koje država podržava i ohrabruje. Ovakva vožnja je prelep i uzbudljiv način da se obiđe unutrašnjost Kube.

Glavna železnička pruga na Kubi proteže se od Havane do grada Santjago de Kuba, a važnije stanice su Santa Klara i Kamaguej. Uopte uzev, turista ima praktično neograničeni broj kombinacija. Najbolje doba za odlazaka na Kubu je između decembra i aprila, jer kubansko leto ume da bude neprijatno žarko za evropljane. Takođe, leti skoče sve cene.

Službeni jezik na Kubi je španski, ali sličan onome koji se govori u dominikanskoj republici ili Meksiku, prilično različit od evropskog izgovora. U nekim turističkim mestima se govori i engleski, ali će znanje bar nekoliko najosnovnijih španskih reči turisti biti u mnogome od koristi. Kubanci su ljubazan narod i vole da razgovaraju sa turistima. Kuba je generalno veoma bezbedna zemlja. Načelno se turistima skreće pažnja da se ne petljaju u tri stvri: politiku, prostituciju i nelegalne supstance.

Pored prirodnih lepota, ima mnogo zanimljivih mesta gde možete da odete. Jedno od takvih mesta je Tropikana, bivše mafijaško sastajalište. Ovaj ekskluzivni klub svojom atmosferom čuva ono vreme kada su u njemu najbrojniji bili amerikanci. Turisti obično kažu kako je klub Tropikana tako dobro sačuvan, da boravak u njemu izgleda kao da ste prošli kroz vremeplov.

Jedna od stvari koje ne bi trebalo da propustite na kubi je večernji afrokubanski ples. Veče plesa održava se u svakom kvartu i svakom susedstvu svake večeri, budući da su muzika i ples veoma značajni u popularnoj kulturi Kube. U svakom susedstvu takođe postoji makar po jedan muzički sastav. Imaćete doživljaj da gledate mjuzikl sa kubanskom muzikom – uživo, jer nema loših bendova. Na Kubi možete da probate najbolje sveže voćne sokove, jer Kuba obiluje voćem i sokovi su i veoma pristupačni i veoma dostupni.

Pored muzike u većim gradvima, najpre u Havani, postoje impresivni muzeji. Kubanska hrana je takođe veoma jedinstvena. Ima više stvari koje možete da doživite i isprobate, nego što ćete imati vremena. To znači da se vredi i vratiti na Kubu, jednu od najjedinstvenijih destinacija na svetu.



Bratislava

Bratislava – glavni i sa 426 hiljada stanovnika najveći grad republike Slovačke – od Beča je udaljen samo 60 kilometara, i to su dva najbliža glavna grada u Evropi, a pre Prvog svetskog rata Bratislava i predgrađe Beča bili su povezani tramvajskom linijom. Danas se glavni grad Slovačke nalazi gotovo na granici sa Austrijom i Mađarskom, pa je to jedini glavni grad na svetu koji se graniči sa dve države. Grad koji su Nemci zvali Presburg, a Mađari Pozonji još od davnih vremena bio je jedno od kulturnih središta srednje Evrope.

Grad je danas veoma zanimljiv za turiste, pa ima odlične smeštajne kapacitete, a i gradski prevoz je dobro organizovan, sa čak 20 noćnih autobuskih linija i 60 dnevnih, a ima i tramvaja i trolejbusa, koji ukupno pokrivaju celi grad.

Bratislava se prvi put pominje u spisu koji opisuje bitki Bavaraca i Ugara, koja se desila isped bratislavskog zamka početkom X veka. Kako je dvorac bio nazvan prema moravskom princu Preslavu, ime grada se u nemački prenelo kao Presburg. U doba renesanse grad su, po tome što leži na Dunavu, nazivali i Istropolis. Današnje ime grada datira iz 1837. kada je Šafarik dao pretpostavku da ime grada dolazi od imena češkog vladara Bretislava. Posle Prvog svetskog rata bilo je predloga čak da se, prema američkom predsedniku u to doba, grad nazove Vilsonovo mesto, međutim i posle osnivanja Čehoslovačke, grad je zadržao ime Bratislava.

Na ovom mestu život postoji još iz mlađeg kamenog doba. U III veku pre nove ere na mestu današnje Bratislave postojala je poznata keltska kovačnica, gde su se proizvodili srebrnjaci poznatiji kao bjateci. Rimljani su kasnije na tom mestu podigli jako utvrđenje Limes Romanus i otpočeli sa proizvodnjom vina i gajenja vinove loze. Sa dolaskom Slovena ovde se razvijaju važne države. U X veku ovo područje osvajaju Ugari, a Zigmund od Luksemburga daje Presburgu status slobodnog grada. Posle turske pobede kod Mohača osmanlije nadiru i prema Presbugru, ali ne uspevaju da ga osvoje, a zbog turskih osvajanja ovo postaje novi glavni grad Ugarske. Tako od 1536. ovaj grad je prestonica kraljeva, nadbiskupa i plemstva. Kraljevi su krunisani u katedrali svetog Martina, sa dolaskom reformacije stvaraju se podele među stanovništvom. Ustanci protiv habzburgovaca prekidaju se u XVIII veku, kada – u doba Marije Terezije – današnja Bratislava postaje najveći i najvažniji grad na prostoru današnje Slovačke, ali i Mađarske. Gradska populacija je utrostručena, izgrađena su mnoga nova zdanja. Ovde su štampane prve novine na mađarskom i na slovačkom jeziku. Međutim, kako se produbljivao jaz između Austrijanaca i Mađara i kako su pripadnici vladajuće dinastije pokušavali da ga prevaziđu, ovaj grad gubi na važnosti – krunu odnose u Beč, a mnoge institucije sele se u Budim. U kasnijem razdoblju grad osvaja Napoleonova vojska, biva mađarizovan, ali se u isto vreme razvija i transport i industrija. Prvi stalni most grad je dobio krajem XIX veka, i to je današnji Stari most.

Posle Prvog svetskog rata grad biva pripojen novonastaloj Čehoslovačkoj, iako su nemačka i mađarska manjina pokušale to da spreče. Od 1919. grad se zove kao i danas – Bratislava, što je izazvalo veliko iseljavanje Mađara. U toku Drugog svetskog rata, opet, Bratislava postaje glavni grad marionetske Slovačke, koja je nastala pod patronatom Trećeg rajha, ali je na kraju ipak okupirana 1944. godine, da bi je oslobodila Crvena armija naredne godine. Komunisti osvajaju vlast 1948 godine, proširuju grad, povećava se broj stanovnika, a usvaja se zakon prema kome se pripadnicima nemačke manjine neće vratiti imovina, ako su se povukli sa nacističkim snagama. Grad obiluje prepoznatljivom socrealističnom arhitekturom iz doba komunističke vladavine. 1968 grad biva okupiran od strane članica varšavskog pakta, a 1989. pada komunistička vlast. Novo uređenje donelo je i novi ritam života, pa se Bratislava razvija najviše u ekonomskom smislu.

Dunav Bratislavu deli na dva dela: rezdencijalni i industrijski. Delovi su spojeni mnoštvom mostova, a neki od njih su pravi biseri graditeljstva. Novi most, koji se ranije zvao Most slovačkog narodnog ustanka, dugačak je 430 metara i građen je u komunističko doba, ali se upravo na njemu nalazi jedna on najpoesećenijih znamenitosti: restoran u obliku NLO-a na visini od 84 metra. U cenutru gradskog dela nalaze se skupština, rezidencija predsednika države, opera i stari grad. Bratislavski hrad je današnji izgled dobio u XV veku, kada je ojačan zbog napada husita, jer je taj period istorije obeležen sukobima protestanata i katolika. U prvoj polovini XV veka trajao je verski rat u kome je nestalo bezbroj kulturnih spomenika i umetničkih dela. Inače, dvorac verovatno potiče iz X veka, a u vreme kada je Presburg bio glavni grad Mađarske, ovo je bila kraljevska rezidencija. Poslednju rekonstrukciju Bratislavskog hrada u baroknom stilu izvršila je Marija Terezija, a početkom narednog veka pijani austrijski vojnici nehatom izazivaju požar u kome je veliki deo dvorac potpuno uništen. Celovita restauracije izvršena je tek u drugoj polovini XX veka, pod komunističkom vlašću. Danas je to, pored izložbenog prostora, i prostor u kome se nalaze neke institucije slovačke vlade. Inače, ovaj dvorac je jedno od retkih mesta sa koga se mogu videti tri države: Austrija, Mađarska i Slovačka.

U vreme kada je Presburg bio ugarska prestonica, mađarski kraljevi krunisani su u katedrali svetog Martina, što je danas najistaknutija gotička građevina u gradu. U tom hramu je krunisana i Marija Terezija. Trobrodna građevina sa krstom u osnovi izgrađena je na mestu prethodne romaničke crkve, ali pošto je 1760. munja uništila gotički vrh, crkva je obnovljena sa vrhom u baroknom stilu, koji je – opet – stradao u požaru polovinom XIX veka, a nekoliko godina kasnije je i obnovljen. U ovoj crkvi su često svirali Ludvig van Betoven i Franc List.

Poznata crkva je i cistertitski samostan svete Klare iz XIII veka, koja danas ima izložbenu postavku srednjovekovnih umetničkih predmeta, koja svakako zaslužuje da se vidi.

Mihaelov toranj je jedina sačuvana osmatračnica nekadašnjeg odbrambenog sistema i to je danas izložbeni prostor u kome je izložena zbirka oružja iz gradskog muzeja.

U staroj, poznatoj Venturskoj ulici pored univerzitetske biblioteke nalazi se koncertni paviljon, gde je prvi put, kao devetogodišnjak, nastupao Franc List, a nekoliko kuća niže je i tzv. Mocartova kuće, tako nazvana zbog toga što je 1762 u njoj svirao šestogodišnji Volfgang Amadeus Mocart. Glavni trg starog bratislavskog grada zove se hlavne namestie, jedno je od najomiljenjih gradskih sastajališta, na sredini trga nalazi se Rolandova fontana, nazvana tako zbog kipa kralja Maksimilijana, koga su posle počeli smatrati herojem Rolandom.

Ovaj trg nastavlja se na Františkanske namestie, trg na čijoj je istočnoj strani crkva koja je isprva bila protestantska, ali su je kasnije osvojili jezuiti. Malo severnije od ove, nalazi se franjevačka crkva, jedan od najstarijih hramova u Bratislavi.

Gradski muzej nalazi se u staroj gradskoj većnici koja potiče iz prve polovine XV veka, a muzej koji se tu nalazi najstariji je u Slovačkoj.

Primacilni trg dobio je ime po nadbiskupskoj palati koja se na njemu nalazi. Bogato ukrašenja unutrašnjost građevine ima delove koji podsećaju na Versaj, a ovde su nekada nastupali Mocart, Betoven, Bartok i List.

Veoma značajan trg je i Slovenske narodne povstanie, sa spomenikom koji građani Bratislave zovu Ljuta porodica, jer spomenik je posvećen ustanku protiv fašizma. Na ovom mestu su se građani sastajali kada je oboren komunistički režim, kao i kada se raspala Čehoslovačka.

Trg Kamene namestie je najveća gradska šoping zona sa velikom robnom kućom.

Moskva

Moskva je glavni i najmnogoljudniji grad u Ruskoj federaciji, i ujedno najseverniji megapolis na planeti, premda nije i najhadniji. Prema broju stanovnika dolazi na šesto mesto, iza Šangaja, Istanbula, Karačija, Mumbaja i Pekinga. Ono što je zanimljivo, i za grad koji je veoma dugo bio centar socijalističkog dela sveta, Moskva je pretekla Njujork po broju milijardera, jer prema Forbsovoj listi 2011 godine u Moskvi je živelo njih 79. Grad je smešten na obalama reke Moskve i predstavlja centralnu federalnu jedinicu evropskog dela Rusije. Grad ima dugu istoriju kao prestonica, prvo nekadašnjeg velikog moskovskog vojvodstva, potom carske Rusije i, na kraju, Sovjetskog Saveza.

Grad ima bogatu saobraćajnu infrastrukturu i opslužuju ga četiri međunarodna aerodroma, devet železničkih stanica i metro, jedan od najdubljih na svetu, koji je i sam znamenitost, zbog poznate arhitekture na svojih 185 stanica. Kroz vekove grad je dobijao različite epitete, kao treći Rim, prvoprestoni grad i belokamena.

Prvi pomen grada potiče iz 1147. godine, a postoji više hipoteza koje objašnjavaju nastanak imena Moskva. Zabeleženo je da su prve, drvene zidine Kremlja, koji je i danas centar grada i najpoznatija znametnitost Moskve, sagrađene 1156. godine. Sve do 15. veka grad je bio u opasnosti od mongolskih najezdi, a konačno je oslobođen 1480. godine i postao najmoćniji centar tadašnje Rusije. Za vreme cara Ivana trećeg Moskva postaje prestonica Ruske države. 1571. godine Tatari napadaju Moskvu i spalili su sve osim Kremlja. U narednim vekovima, grad Moskva bio je poprište velikih borbi i nadiranja Šveđana, Poljaka i Litvanaca, sve dok ruski car Petar Veliki nije prestonicom proglasio novoizgrađenu metropolu Sankt Petersburg, 1712. godine. Ostalo je zabeleženo da su Moskvu spalili sami Moskovljani u toku nadiranja Francuza 1812. godine, što je desetkovalo Napoleonovu veliku armiju, koja je ostala bez infrastrukture koja bi održavala snabdevanje, pa su vojnici bili lak plen gladi i ruske zime. Posle oktobarske revolucije, 1918. godine Moskva ponovo postaje prestonica, a u toku drugog svetskog rata tu se nalazio i glavni štab Crvene armije. Oko 180 hiljada sovjetskih vojnika branilo je Moskvu od fašističkog nadiranja. Ipak, Staljin je odbio da napusti prestonicu, što je značilo da se ni jedna institucija ne sme evakuisati, pa je palo mnogo žrtava u odbrani grada. Zbog toga je pobeda nad fašistima za Moskovljane tako važna, da prestavlja praznik. 1980 godine Moskva je bila domaćin letnjih olimpijskih igara, koje su selekcije Sjedinjenih država bojkotovale zbog rivaliteta istočnog i zapadnog bloka i zategnutih političkih odnosa. Od pada komunizma Moskva dobija unekoliko novi izgled, sa novom arhitekturom i sa novim stilom života u gradu.

Četrdeset devet mostova spaja obale reke Moskve u gradu. Saobraćajna infrastruktura konstruisana je po principu prstena, tako da najuži prsten – Bulevarnoje kolco – kruži oko Kremlja, a dalji prstenovi su sve obimniji. Drugi prsten koji se nalazi u centru grada je Sadovoje kolco, dok je treći prsten ustvari autoput koji je izgrađen 2003. godine. Četvrti prsten je takođe autoput, a peti kruži oko celog grada i zove se Moskovskaja kolcevnaja avtomobiljnaja daroga. Čak i drumovi izvan grada prate ovaj koncetrični oblik.

U Moskvi živi jedanaest ipo miliona ljudi, a najveći postotak Moskovljana čine Rusi, skoro 1o miliona, dok iza njih slede Ukrajinci i druge nacionalnosti bivšeg Svojetskog Saveza.

Moskva je sedište patrijarha Ruske pravoslavne crkve, a patrijaršija se nalazi u Danilovom manastiru. Zbog toga su Moskvu pre 1917. zvali i grad četrdeset puta četrdeset crkava. Od 1991. obnovljen je izvestan broj hramova koji su srušili boljševici.

Ono što je najprepoznatljivije u Moskvi svakako je Kremlj, sa Crvenim trgom ispred i Katedralom Svetog Vasilija, kao i obnovljeni katedralni hram Hrista Spasitelja. Crkvu je srušila boljševička vlast i na tom mestu zamislili su veliki kompleks, koji bi prikazao monumentalnost sovjetske snage. Pošto ta ideja nije realizovana, na mestu nekadašnje crkve komunistička vlast izgradila je – bazen. Početkom 21. veka hram je obnovljen i ima identičan izgled kao i onaj koji su komunisti srušili. Najveći broj malih crkava koje su stradale u sovjetskom urbanističkom konceptu nije obnovljen.

Priča kaže da je car Ivan Grozni, koji je oblikovao Kremlj onako kako on i danas izgleda, toliko bio oduševljen crkvenim kupolama, da je naredio da majstori koji su ih sazidali budu oslepljeni, kako nikada više ne bi sagradili nešto tako lepo.

Najveći broj moskovskih znamenitosti koje su nestale za vreme komunističkog režima srušen je za vladavine Staljina, koji je imao plan da modernizuje saobraćajnu infrastrukturu i olakša kretanje po gradu po svaku cenu, pa su zdanja poput Sukarevog tornja nestala da bi se izgradile železniče linije sa po deset koloseka. Najporepoznatljivije arhitektonsko obeležje iz komunističkog doba su sedam zgrada koje Moskovljani nazivaju sestrama, ili – pošto su izgrađene u vreme Josifa Visarionoviča Staljina – Staljinskije visotki. Bila je u planu i osmo zdanje u seriji, ali do realizacije nikad nije došlo. Te zgrade su kasniji naraštaji nazvali staljinističkom gotičkom arhitekturom. Ipak, najviše zdanje u okviru grada je toranj Ostankino, koji je izgrađen 1967, i trenutno je četvrta zgrada po visini, posle Burd Kalifa u Dubaiju, Kanton tornja u Guanzou i Si En tornja u Torontu. Stambene četvrti iz doba komunizma prepoznatljivo su montone, jer dok se sovjetsko vreme vodilo računa da svaki radnik ima krov nad glavom, estetika je bila jedno vreme čak proglašena antipartijskom kategorijom.

U Moskvi ima skoro stotinu parkova i nekoliko botaničkih bašti, a zone zelenila zauzimaju 450 kvadratnih kilometara, naspram 100 kvadratnih kilometara izgrađene površine, zbog čega se ruska prestonica smatra jednim od najzelenijih velikih gradova u poređenju sa gradovima slične veličine u zapadnoj Evropi ili Americi. Centralni gradski park nosi ime književnika Maksima Gorkog i omiljeno je sastajalište građana.

Najpoznatiji gradski muzej je galerija Tretjakovskaja, u istoimenom delu grada na desnoj obali reke Moskve. Takođe, značajan je i Puškinov muzej lepih umetnosti, koji je pandam Londonskom Britiš mjuzijumu. U Moskvi se nalazi i državni istorijski muzej Rusije, smešten između Crvenog trga i trga Manježnaja, a veoma posećen je i Politehnički muzej, osnovan 1872. godine i koji je najveći muzej tehnike u Rusiji. Muzej panorame Borodino na Kuznjecovom prospektu posetiocima pruža mogućnost da pogledaju diorame bojnog polja u vreme Napoleonovog nadiranja, a ne treba propustiti ni muzej vojne istorije.

Pored muzeja, neke od najvažnijih kulturnih institucija su Baljšoj teatar, Vaktangov teatar i Moskovski umetnički teatar.

Moskovski metro je, pored toga što je posle tokijskog najdublji, možda najpoznatiji po svojim stanicama, od kojih je svaka arhitektonsko umetničko delo. Poznati su murali i mozaici kojima su stanice ukrašene. Kada je metro otvoren, 1935. godine, imao je samo dve linije, dok danas ima dvanaest linija i preko 180 stanica odlično raspoređenih po gradu. Stanica u parku Pobede, koja je izgrađena 2003. godine nalazi se 276 metara ispod zemlje i ima najduže pokretne stepenice u Evropi. Moskovski metro je jedan od najkorišćenijih metro sistema na svetu, jer dnevno preveze oko devet miliona putnika. Zbog saobraćajnih problema koji postoje u gradu velikom kao Moskva, planira se i dalje proširenje podzemne železnice. Pored metroa, javni gradski prevoz u Moskvi bazira se i na autobuskim i trolejbuskim linijama, raspoređenim kako u predgrađima, tako i u centralnim gradskim regijama. Takođe, značajna je i tramvajska mreža, koja potiče još iz 1899. godine i podeljena je u nekoliko odvojenih mreža.

Moskva je stari ekonomski i kulturni centar, ali i grad koji se i dalje razvija i širi, obogaćujući svoj identitet. Zbog brojnih kulturnih i ekonomskih veza Moskve i ruskog naroda sa našim prostorima, ruska prestonica je jedna od najposećenijih destinacija naših ljudi, kako poslovno, tako i turistički. Koji god da je razlog vašeg pua u Moskvu, ona će vam ostati u sećanju, i ostaviti veoma jak utisak na vas. 

Muzej Salvadora Dalija

Za malo drugačiju Kataloniju idemo prema severu, prema Kosta Bravi, gde se u gradu Figeras nalazi muzej Salvadora Dalija, najvažnije mesto posvećeno ovom slikaru. Dali je sam projektovao i oslikao mesto gde će se čuvati uspomena na njegov rad. Sahranjen je u podu 1989. godine i muzej služi i kao mauzolej njegovog umetničkog duha. Kada su ga jednom prilikom upitali da li koristi droge, odgovorio je da je on sam droga. Dali je autor nekih od najintrigantnijih dela XX veka i njegova nadrealistička dela i danas intrigiraju gledaoce i stručnjake. On je stvarao slike koje su fotorealistični prikazi bizarnih snoviđenja. Život mu se u potpunosti promenio 1929. kada je susreo stariju ruskinju Galu. Ona je postala njegova žena, muza, model, menadžer i emocionalni kompas. Iznad Dalijevog ličnog kadilaka naslikan je brod u kome su uživali Dali i njegova srodna duša – Gala. Kada je ona umrla, on je bio skrhan. Iz broda cure krupne plave suze. Tajna o Gali vidljiva je i u slici Abrahama Linkolna. Jedan deo muzeja je potpuno posvećen uspomeni na Galu, od nameštaja, do tavanice koja prikazuje Dalija i Galu kako dostižu nebesa.

Dali je mnogo godina proveo u obližnjem ribarskom selu Kadakesu. I od tada ono je mesto okupljanja umetnika i intelektualaca iz celog sveta. Boje i atmosfera ovog mesta nadahnjivali su brojne umetnike, poput Matisa i Pikasa. Dvadesetih godina prošlog veka Dali i Gala su se ovde preselili i doneli svetsku slavu ovog mesta. Kasa Dali je danas važno messto u ovom mestui, a njegov studio pruža uvid u način na koji je stvarao i živeo.  

Toledo

Toledo je pored ostalog poznat i po muzeju El Greka, slikara grčkog porekla, obrazovanog u Veneciji, koji je svoj životni vek proživeo u Španiji. Njegova dela se nalaze u muzeju Santa Kruz, koji je nekada bio sirotište. Mnogi uticaji se ogledaju u njegovom stvaralaštvu, od kulture u kojoj je živeo, preko lica poput onih sa ikona iz njegove domovine Grčke, i poza kao u italijanskoj umetnosti, do vidljivih uticaja katoličke Španije. El Greko je slikao natprirodne vizije, duše a ne lica, njegova umetnost je savremena čak i danas. Delo koje je nastalo godinu dana pre El Grekove smrti, predstavlja vrhunac njegove umetnosti i remek delo koje je ostalo iza njega. U njemu se kombinuju svi elementi koji su karakteristični za njegov stil. Dok Toledo spava, anđeo širi krila i uznosi Mariju u ekstazi njene vere. Nijedan slikar ni pre ni posle El Greka nije tako dočarao spiritualni svet. U blizini muzela kapela Santo Tomeo čuva najomiljeniju El Grekovu sliku – sahranu grofa Orgaza, koja prikazuje zemlju i nebo na način kako je samo Grk mogao. Grof je bio tako svet čovek, da su dva svetitelja sišla s neba da pomognu sahranu, koja se odigrala baš u ovoj kapeli. Među viđenim ljudima Toleda El Greko je naslikao i sebe, licem okrenutog ka gledaocima i svog sina – dečaka u pozadini koji pokazuje na svetitelje. Dok se duša grofa uznosi na nebo da se spiritualno rodi, Isus pokazuje na svetog Petra koji drži ključeve raja.

Toledo je tako dobro očuvan, da je celi grad proglašen nacionalnim spomenikom. Zbog toga u ovom gradu nema modernih zgrada. Španska istorijska prestonica ima viševekovnu tradiciju i sa tri strane omeđena je prirodnom granicom – rekom, a sa četvrte nepristupačnom tvrđavom. U rimsko doba ovo je bio važan trgovinski i saobraćajni čvor sa značajnom jevrejskom zajednicom, koji su posle pada carstva najpre osvojili Vizigoti, a potom osvajači iz Afrike. Vekovima kasnije hrišćani ponovo dolaze u posed ovog grada i od njega su načinili špansku religijsku i političku prestonicu. U trenutku kada se grad proširrio do reke, kralj je svoj dvor preneo u prostraniji Madrid, a Toledo su ponovo otkrili putopisci XIX veka. Danas, iako ima mali broj stanovnika i nema naročiti politički značaj, Toledo je kulturni i religijski centar. Pokretnim stepenicama posetioci mogu da dopru i do najviših delova grada, odakle se pruža predivan pogled na grad za koji vreme kao da je stalo. Ulice Toleda isprepletane su na srednjovekovni način, ali najveće znamenitosti su dobro označene. Vekovima su u ovom gradu mirno živeli zajedno hrišćani, muslimani i jevreji, i spomenici tog zajedničkog života još uvek su svuda vidljivi. U vreme islamskog cartva na iberijskom poluostrvu nauka, filozofija i umetnost su cvetali. Čak i kada su hrišćani povratili Toledo 1058.godine mnogo muslimana zanatlija je ostalo u gradu i ostavili svoj pečat u kulturi ovog grada za naredne vekove. Postoji obkekat koji liči na džamiju, ali je ustvari sinagoga. Sagradili su je islamski majstori u XII veku, pa dekor u arapskom stilu ima jevrejske motive. Dok je središnji deo sinagoge bio rezervisan za muškarce, žene su se molile iza zastora. Dve stotine godina kasnije sinagoga koja liči na džamiju pretvorena je u crkvu. Miran suživot nije mogao potrajati večno, jer je Španija ujedinjena u moćnu hrišćansku državu, pa su muslimani i jevreji imali izbor: ili da se pokrste, ili da odu. Jedna od uspomena na islamsku vladavinu je i čuveni marcipan iz Toleda i on se može pronaći u mnogim radnjama po gradu.  

Alhambra

Priča o Granadi ustvari je priča o muslimanima koji su na početku VIII veka prešli Gibraltar, osvojili celo Iberisjko poluostrvo i ubrzo preobratili stanovništvo. To doba i danas se ogleda u današnjem izgledu ove pokrajine. Najvažnije mesto je svakako – Alhambra, poslednja i najveća mozarapska palata. Čitavih nekoliko vekova Granada je bila prestonica arapskog carstva, a kako su hrišćani sve dalji dalje potiskivali osvajače, ovaj grad bio je poslednje uporište jedne civilizacije. Dok se Evropa gušila u mračnom Srednjem veku, na ovim prostorima toga nije bilo. Predivna konastrukcija ove palate bila je čudo za tadašnje Evropljane. Ustvari, ovo carstvo bilo je poznato po svojoj posvećenosti nauci, jer je zapadnoj Evropi donelo zaboravljeno kulturno blago antičke Grčke, i to filozofiju, nauku i umetnost. Na ovom mestu je sultan primao strane emisare, zadivljene izgledom palate i jezerom u kome se ona ogleda. Tavanica glavne prostorije, sastavljena od 8000 delova jedinstvene slagalice, pored sjajne geometrije predstavlja simbol savršenog alahovog svemira. Kaligrafski natpisi iz kurana nalaze se po zidovima, budući da muslimani izbegavaju prikazivanje živih stvorenja na slikama. Fraza „Samo Bog je pobednik“ nalazi se na 9000 mesta u palati Alhambra. Izlaz iz palate vodi nas u najdivniji arapski vrt u celoj Andaluziji. Ovaj vrt sa fontanama je mesto koje je na zemlji najviše ličilo na islamsku predstavu raja. Čak je i ime značilo Rajski vrt. Voda – tako retka u ostatku islamskog sveta, predstavlja najčistiji simbol života, i ona prožima celi prostor Alhambre. Konačno, u toku pohoda Rekonkvista, 1492. hrišćani su potpuno potisnuli osvajače nazad u Afriku. Ta pobeda je predstavljala početak zlatnog doba Španije, kada je Španski kralj bio najmoćniji čovek sveta i izgradio ovu renesansnu palatu u središtu Alhambre. Ovo je najlepša renesansna palata u celoj Španiji.

Pamplona

Jedno od najzanimljivijih mesta u Španiji u toku leta, prvenstveno početko jula je Pamplona, jer tada se održava trka bikova, jedan od najneobičnijih festivala u Evropi. Čitavih devet dana jula posetioci iz čitave Evrope dolaze ovde, najčešće obučeni u tradicionlanu odeću, da prisustvuju doagađaju trke sa bikovima. Odeća je podsećanje na mučenika koji je stradao u II veku, a crkvena marama je upravo simbol toga stradanja. Na ulici doduše slabo se ko seća toga i najbitnija stvar je – zabava. Poznatog pisca Ernesta Hemingveja građani Pamplone smatraju svojim sugrađaninom, jer je o ovom mestu napisao svoj klasik „The sun also rises“ i time postavio ovaj grad na kartu sveta, tako da sada milioni ljudi dolaze na ovaj festival. I pored razdragane atmosfere i mnogo alkohola koji prolazi, stvari su pod kontrolom i sve prolazi bez problema....

Trka bikova događa se rano ujutru. Posetioci stoje iza ograda, a iščekivanje je deo festivala. Ograde služe da sačuvaju posetioce, a trkači unutar staze se pripremaju na poseban način; oni ovaj ritual shvataju veoma ozbiljno i trče svake godine. U 8 sati ispaljuju raketu i trkači polaze, a nekoliko trenutaka kasnije oglašava se i druga raketa, kada puštaju bikove. Staza je duga nešto oko 700 metara i vodi do arene za borbe sa bikovima. Bikovi pređu celu tu trasu za samo dva ipo minuta. Cilj trkača je da što duže budu ispred bikova i da se sačuvaju od opasnosti, dok za vratom osećaju snagu ovih velikih životinja. Ma koliko ovo delovalo surovo prema bikovima, ni trkači ne prolaze bez posledica. Kada se trka završi, prilikom doručka ljudi gledaju snimke najbitnijih trenutaka trke. Lokalni TV kanali celog dana emituju snimak jutrošnje trke. Finale događaja održava se uveče, u areni za borbu sa bikovima, trećoj po veličini na svetu, posle madridske i one u Meskiko sitiju. Jedan po jedan bik koji je trčao onom stazom izlazi na kapiju arene u borbu sa pikadorima, banderiljerosima i matadorima. Za turiste strance ovaj događaj nema baš takvo značenje, kao za Špance, budući da za strance ova borba najčešće ne predstavlja sport, već surovost prema životinjama. Na glavnom trgu kafei su puni muzike i veselja i festival se nastavlja.  

Manastir Monserat

Još jedno veoma zanimljivo mesto u Španiji udaljeno je sat vremena od Barselone – planinsko utvrđenje koje mnogi smatraju srcem Katalonije. Žičara vodi posetioce do planinskog manastira Monserat. Legenda kaže da su planine oblikovali anđeli zlatnim alatom. Vredi potrošiti vreme na put do ovog mesta, makar samo zbog planinskog manastira Monserat zbog značaja koje ima za katalonski narod i njegovu borbu, koji zbog toga predstavlja najvažnije katalonsko mesto pokloništva već 1000 godina. Napoleonova vojska je razorila manastir, ali monasi su ga obnovili polovinom XIX veka i ponovo je postao centar nacionalnih težnji Katalonaca. O manastiru se brine desetak benediktinskih monaha sa geslom ora et labora – moli se i radi. Oni veoma gospoljubivo dočekuju kako poklonike, tako i turiste, u nadi da će i jedni i drugi iskusiti spiritualnu snagu Monserata. Glavna znamenitost manastira je mali drveni kip crne device koji je ovde otkriven u XII veku. Predanje tvrdi da je dosta starija, ali način obrade svedoči da je nastala pre 800

San Žan Pije De Port

Samo nekoliko kilometara od granice stoji francuski baskijski grad San Žan Pije De Port. Hodočasnici iz cele Evrope bi se tradicionalno ovde okupljali da zajedno pređu Pirineje i nastave hod preko Španije. Pa i danas ovde dolaze i turisti, ali i hodočasnici. U kancelariji Kamino hodočasnici se prijavljuju, pre dugog puta prema Santjagu. Dobijaju nešto kao hodočasnički pečat, koji dokazuje da su prepešačili celi put hodočasništva do svetog Jakova, odnosno Kamino – kako se taj put obično naziva. Celi put se pređe za pet nedelja, a ima i usputnih stanica za odmor. Put je inače od davnina dobro obeležen oznakama u obliku školjke, koje su simbol i svetog Jakova i samog Santjago de Kompostela, a i sami hodočasnici po običaju prave ukrase u obliku školjki. Inače, oprema za putovanje nije se puno promenila: posuda za vodu, odgovarajući štap i ukras od školjke. Hodočasnici su i od mesta predaha napravili religijska mesta, pa postoji običaj da na svakom mestu na kome zastane hodočasnik ostavi kamenčić, što simbolizuje da ostavlja deo tereta svoje duše i da spiritualno lakši nastavlja putovanje.

Prema predanju istim putem je prošao i sveti Jakov, čak od Svete Zemlje do ovog udaljenog dela Španije. Mnogo godina kasnije njegove mošti su pronađene u gradu koji će uskoro dobiti ime po njemu, da bi u XII veku papa proglasio potpuni oprost grehova onima koji krenu na ovo hodočasničko putovanje. Ipak, zanimljivo je da se taj fenomen sa relikvijama dogodio u doba kada je veći deo Španije bio pod vlašću muslimana, pa se smatra da je važnost svetog Jakova uticala na to da Evropljani poteraju osvajače u Afriku. U doba renesanse i reformacije interesovanje za ovaj put je skoro potpuno nestalo, a onda je 60-ih godina prošlog veka grupa sveštenika ponovo uspostavila tradiciju, pa stotine hiljada hodočasnika ponovo dolaze u Santjago.

Santjago de Kompostela

U Galiciji se nalazi nekadašnje odredište hodočasnika, Santjago de Kompostela. On ima dugu istoriju privlačenja putnika. Stari grad je izgrađen od granita, a arhitektura podseća da su zime ovde duge i hladne. Dok šetate preko njegovih trgova i pored brojnih crkava, lako možete da ilustrujete vreme kada je ovaj grad bio religijski centar. U vremenima kada je Evropa bila u raznim nevoljama, možda je baš na ovom mestu stvorena ideja o budućoj slobodnoj Evropi. Pored zapažene arhitekture i pokloništva kojim je obeležen, Santjago je jedan užurbani grad. Pijaca vam pruža mogućnost da nađete ono što je najvažnije za pikantnu gradsku kuhinju, dok vam farmeri predstavljaju svoje proizvode, a posetioci i lokalno stanovništvo jednako uživaju u posebnim, okruglim sirevima i plodovima mora koji su sveži koliko se to samo može.

Galicijski specijalitet je hobotnica, pripremljena na lokalni način, ili a la Galega, što znači da se sprema u bakrenim posudama i servira sa paprikom i maslinovim uljem na drvenom tanjiru, a jede čačkalicama, nikako viljuškom.

U ovom kraju ljudi imaju svoj jezik – galego. U pitanju je mešavina španskog i portugalskog, a celi ovaj kraj je posebno poznat po svojoj muzici u kojoj dominiraju gajde i snažni bubnjevi – u kojima se keltsko nasleđe glasno ogleda. Ali ništa od toga ne može da ometa hodočasnike koji se polako približavaju cilju svoga putovanja. Cilj hodočasnika kroz hiljadu godina je katedrala u kojoj se čuvaju relikvije svetog Jakova. I danas, kao i pre hiljadu godina, hodočasnici najpre odstoje neko vreme pred crkvom, prema drevnom običaju. Ipak, glavno mesto pokloništva je unutar crkve. Zamislite da ste sredonjevekovni hodočasnik, koji je upravo preprešačio stotine kilometara i došao na svoje odredište, pa je logično da će se zahvaliti svetom Jakovu za srećno pređen put. A, ako ste došli na praznik, u toku mise moći ćete da vidite ogromnu kadionicu koja okačena na plafon crkve, ljulja se iznad glava vernika. Na kraju, vrhunac pokloništva je odlazak iza oltara i poklonjenje kipu svetog Jakova.  

Bilbao

Bilbao je nedavno postao kulturni centar koji se teško može uporediti sa nekim drugim gradom u Španiji. Čitavi delovi industrijske zone raščišćeni su da bi nove građevine bile izgrađene. Ovaj most je deo te novije arhitekture. Stari grad Bilbao vredi obići. Naći ćete uske uličice stešnjene između visokih zgrada, mnoštvo prodavnica i barova. Moderna tramvajska linija spaja stari grad Bilbao i simbol urbane renesanse grada – muzej Gugenhajm. Iako je kolekcija savremene umetnosti u ovom muzeju impresivna, njegovo zdanje, otvoreno 1919. je biser arhitekture koji je Bilbao doveo na mapu zapaženijih destinacija. Arhitekta Frenk Geri je koristio tada najnovije tahnička dostignuća i materijale, načinio je revolucionarni proboj u arhitekturi i postavio nove standarde. Ustvari, danas se smatra da je on načinio arhitektonsku skulputru, koja se veoma elegantno uklopila u svoje okruženje. Mostovi i šetališta, koji su deo kompleksa, ustvari samo dovode do toga da se sama zgrada dodatno istakne. Geri je imao mnogo inspiracije i pkušao da stvori utisak struktura slobodnih u prostoru. Pred ulazom je živa skulptura od 60 000 cvetova, brižljivo gajenih u jedinstvenom obliku. Bilo je predviđeno da ona tu stoji samo neko vreme oko otvaranja muzeja, ali su se meštani grada tako zaljubili u nju, da su rešili da ostane za stalno – i tu je i danas.

Atrijum muzeja je svojevrsno srce ogranizma, jer pumpa posetioce unutar i izvan brojnih izložbenih prostorija na tri nivoa. Stakleni i kameni oblici se preklapaju, sa jedinstvenim dizajnom za koji je bio zadužen – računar. Izložbeni prostori su odlično organizovani, a audio vodiči na izvestan način daju smisao modernoj umetnosti, a ima i mnogo interaktivnih izložbi. Ovo je umetnost koja vam želi dobrodošlicu u grad – Gugenhajm muzej koji vam mami osmeh na lice. 

San Sebastijan

Postoji mnogo krajeva Španije za koje prosečan turista nikada ne čuje, budući da se aranžmani baziraju samo na najpoznatijim destinacijama. Ta mesto su često čistije lepote nego ona koja se inače obilaze. U Španiji, jedno takvo relativno skriveno mesto je Baskijski okrug. Jedna od najpoznatijih destinacija na ovom području je San Sebastijan, ili Donostia – kako lokalno baskijsko stanovništvo zove svoj grad. Sa divnim plažama,

užurbanim starim gradom i statuom Hrista koja dominira nad gradom San Sebastijan predstavlja mali Rio de Žaneiro u Evropi. Njegova Paja dela Koča u obliku školjke jedna je od najlepših peščanih plaža Evrope. I dok turisti opsedaju plažu, kameno šetalište je predviđeno za šetače i prodavce. Inače, ograda od kovanog gvožđa na ovom šetalištu postala je simbol ovog grada, i taj motiv se veoma često pojavljuje na svemu – čak i na nakitu.

Španskoj kraljici Izabeli lekari su preporučili da probleme sa kožom reši kupanjem baš ovde – u San Sebastijanu. Tako je ovo mesto postalo odredište španske aristokratije. Do XX veka ovo mesto je cvetalo u Belleepoque i bilo glavno odredište krema Evrope. Nicali su hoteli, pozorišta i kockarnice. Čak je i antibaskijski španski diktator Franko ovde proveo 35 letnjih odmora.

Stari grad stoji naslonjen na brdo koje ga je nekada štitilo. To je mesto gde je pre oko 1000 godina nastao San Sebastijan. Luka, koja danas udomljava jahte, ima dugi staž, jer je San Sebastijan bio ribarsko mesto. Pošto je grad skoro potpuno nestao u velikom požaru 1813. godine i potom nanovo izgrađen, njegova arhitektura je skoro uniformno neoklasicistička; međutim, njegove lepe ulice kriju i po neko iznenađenje, u vidu gotičkih i baroknih crkava, zanimljivih trgova fascinantnih prodavnica koje daju uvid u neobičnu kulturu ovog mesta. Tako, jedna od najvažnijih stvari u njihovoj kulturi je usoljena riba bakalar. Nekada su je mornari i ribolovci imali na svojim plovilima i njome se hranili, a u međuvremenu ona je postala značajna i u baskijskoj kulturi i kuhinji. Baskijska kuhinja je veoma raznovrsna.

Glavni trg starog grada, na kome su danas kafei, nekada je bio mesta održavanja borbi sa bikovima. Grb San Sebastijana prikazuje brod – podsetnik na slavnu pomorsku istoriju ovog mesta i njegove okoline.

Kipar

Kipar, ili na grčkom Kipros, je ostrvska zemlja u istočnom Mediteranu, istočno od Grčke, južno od Turske, zapadno od Sirije i severno od Egipta, i treće je ostrvo po veličini u Sredozemnom moru, posle italijanskih ostrva Sicilije i Sardinije. Kipar ima bogatu istoriju, jer najranija naselja na ovom ostrvu datiraju iz 10 milenijuma stare ere. Arheološko nalazište kod sela Kirokitia je pod zaštitom Uneska i predstavlja naselje iz 6800. godine pre nove ere. Pošto je ostrvo veoma značajna strateška tačka, zauzimale su ga mnoge velike sile, Hititi, Asirci, Arapi, Latini, Mlećani, Turci. Pod otomanskom vladavinom Kipar je bio preko trista godina, a pod britanski protektorat potpao je 1878. godine, dok je nezavisnost dobio 1960. godine. Najtragičniji period novije istorije Kipra su sedamdesete godine XX veka, kada su se protiv većinskih Grka pobunili kiparski Turci i jedan deo ostrva proglasili nezavisnom državom, koju, doduše, nije priznala ni jedna druga zemlja osim Turske, prema kojoj kiparski Turci gravitiraju kulturno i ekonomski.

Ostvro je ime dobilo po grčkoj reči za drvo kiparisa, ili po sumerskoj reči za bakar – kubar, a ta pretpostavka dolazi od latinske reči za bakar – kiparski metal ili Kuprum. Ono po čemu je Kipar takođe bio poznat u antičkom svetu je Petre tu romiu - mesto gde je u morskoj peni prema grčkoj mitologiji rođena boginja Afrodita.

Grci se na Kipar naseljavaju na samom kraju bronzanog doba, posle propasti mikejske Grčke, negde između 1100. i 1050. godine pre nove ere. Činjenica da je Kipar bio jedan od centara formiranja helenske kulture ogleda se i u tome da su mnoga mesta na Kipru povezana sa grčkom mitologijom. Premda su velike sile starog sveta često zauzimale Kipar, posle Aleksandra Makedonskog i njegovih naslednika, posebno egipatske dinastije Ptolemeja, Kipar je pod neprekidnom grčkom vlašću sve do 58. godine pre nove ere, kada postaje deo Rimske države. Pred kraj XII veka Kipar osvajaju Latini na svom neostvarenom putu prema svetoj zemlji. Zbog toga ne postoji ni jedna crkva iz ranijeg perioda, jer su Latini, premda i sami hrišćani, posebnu brigu vodili da unište sve vizantijske hramove na ostrvu, a samo ostrvo bilo je predmet trgovine među zapadnim velmožama, što je uzrokovalo ogromne žrtve među kiparskim Grcima. Ipak, i pored svih osvajača i pokušaja da ih asimiliraju, kiparski Grci sačuvali su svoj kulturni i nacionalni identitet, koji i danas sa ponosom ističu. U doba turske vladavine, kiparskim Grcima upravljali su poglavari kiparske Crkve, što se kasnije odrazilo na to da prvi predsednik nezavisnog Kipra bude kiparski arhiepiskop Makarije Treći. Takođe, od kada je Kipar postao deo Evropske unije, on je jedna od šest zemalja Unije koje imaju državnu crkvu. Od podele ostrva na grčki i turski deo bilo je više pokušaja da se sukob prevaziđe, ali do sada se nije došlo do rešenja koje bi zadovoljilo obe strane.

Na Kipru vlada suptropska mediteranska klima, koju karakterišu veoma topla leta i veoma blage zime. Ostrvo ima najtopliji klimat u celom mediteranskom području, a prosečna godišnja dnevna temperatura u priobalnom području iznosi 24 °C, s tim što leto praktično traje 8 meseci, tako što počinje u aprilu, a završava se u Novembru. Čak i u preostala 4 meseca, temperatura ponekad i prelazi 20 °C. +

Problem sa kojim se Kipar godinama suočava je nedostatak vode, posebno izražen u najnovije vreme, usled povećanja populacije i velikog broja turista koji posećuju ostrvo.

Kipar je značajna ekonomska tačka, kako za Evropu, tako i za celi svet, jer se tu zbog razvijene infrastrukture nalaze baze brojnih ofšor kompanija, a ekonomija ostrva zasniva se i na pomorskom prevozu, bankarskim uslugama i turizmu. U skorije vreme sve značajnija postaju nalazišta prirodnog gasa u oblasti Afrodita, oko 170 kilometara od Limasola. S druge strane, ekonomija dela koji je okupirala turska manjina donedavno je stagnirala, da bi značajan rast zabeležila usled relativne stabilnosti nove turske lire.

Na Kipru ima dva međunarodna aerodroma: Larnaka i Pafos. Aerodrom u Nikoziji zatvoren je od 1974. godine. Dve glavne kiparske luke su Limasol i Larnaka. Zbog veoma razvijene ekonomije i turizma, sporazumevanje na Kipru je relativno jednostavno ukoliko govorite neki od svetskih jezika, jer ogroman procenat stanovništva govori engleski, francuski i nemački.

Kultura na Kipru je, kao maltene i sve drugo, strogo podeljena na grčku i tursku. Turska kulturna sfera datira, naravno, od doba osmanlijske vladavine, a kasniji britanski protektorat nije se zauzimao na polju integrisanja dva naroda, pa je ostrvo ostalo podeljeno na dva dela i u domenu kulture. Onaj deo, međutim, koji je okrenut turizmu, pripada grčkom delu i ima mnogo toga da ponudi posetiocu. Prvo što je značajno na Kipru je umetnost, sa izuzetno dugom tradicijom i kasnijim uticajima francuskog gotičkog stila i renesanse koju je donela latinska dominacija sve do kraja srednjeg veka. Upravo je antička umetnost jedna od znamenitosti po kojima je kiparska turistička ponuda poznata. Premda je ono što turiste najviše privlači na Kipar je predivna priroda koja krasi ovo ostrvo, predivne, uređene plaže i jedinstvena mediteranska klima. Najznačajnije plaže nalaze se kod Pafosa, Limasola, Aje Nape, Morfua i spadaju među najlepše plaže kako Mediterana, tako i sveta. Pored kupališnog turizma, bitne su i znamenitosti kojima Kipar obiluje, a među njima na prvo mesto dolaze tri antička grada: Salamir, Kurion i Amatus. Veći broj građevina je pod zaštitom Uneska, kao što su devet pravoslavnih crkava i manastira, koji su značajna mesta pokloništva. U unutrašnjosti ostrva razvijen je i seoski turizam, zbog tradicionalnog života koji se u njima i dalje odvija.

Premda su Kiprani Grci, oni ipak imaju svoju kulturu, koja se razlikuje od kulture kopnenog dela Grčke. Ta razlika se najpre ogleda u kiparskoj kuhinji, koja je po mongo čemu jedinstvena i posetiocu pruža nešto što sasvim sigurno neće osetiti nigde drugde. Na prvom mestu u njihovoj kuhinji dolazi sir halumi, koji se spravlja od mešavine kozjeg i ovčijeg mleka, čija proizvodnja – kažu po istom receptu - datira još iz doba Vizantije. Zatim, tu je šeftalija, posebna vrsta kobasice, kao i kubes, jelo koje je došlo sa osmanlijskom okupacijom.

Za turiste sa našeg područja Kipar je uvek bio omiljeno odredište, ne samo zbog prijatne klime, već i zbog istorijskih veza i kulture bliske našem području. S druge strane, ekonomske veze sa Kiprom bile su jake i za vreme bivše SFRJ. Suština je da vas odlazak na Kipar sigurno neće razočarati.

Lost Gardens of Heligan

Engleska je zemlja poznata po mnogo čemu - bogatoj kulturi, zanimljivoj istoriji, oblačnom vremenu, čuvenom engleskom doručku, kombinaciji fiš end čips (fish and chips), pogrešnoj strani na kojoj se nalazi volan u automobilima... Ali, možda najengleskija od svih tih engleskih stvari je čuvena engleska briga o lepo uređenim vrtovima. Jedan od najlepših u Engleskoj, a svakako i u svetu jeste kompleks Lost Gardens of Heligan.

Ovaj vrt se nalazi u blizini Mevagizija u Kornvolu, i predstavlja jednu od najpopularnijih botaničkih bašti u Velikoj Britaniji. Vrt je uređen u maniru stila iz XIX veka, gde se pojedina područja razlikuju po karakteru i dizajnu. Botaničku baštu je osnovala kornvolska porodica Tremejn još polovinom XVIII veka, a i danas se nalazi na imanju čiji je vlasnik jedan od potomaka te porocie. Nakon Prvog svetskog rata ovaj prostor nekako je pao u zaborav i bio potpuno zapušten, da bi bio nanovo otkriven devedesetih godina prošlog veka, a obnova ovog retkog bisera lepote ovekovečena je u nekoliko knjiga i mnogo televizijskih emisija. U vrtu se mogu naći starti, gigantski rododendroni i kamelije, a niz manjih i većih jezeraca i bara napaja pumpa tipa vodeni ovan stara preko stotinu godina, koja još uvek besprekorno funcioniše i predstavlja atrakciju svoje vrste. Tu su i italijanski vrt, vrt po imenu džungla u kome se nalaze suptropske divlje vrste, i pored svega toga - na tom mestu se nalazi poslednje evropsko uzgajalište ananasa. Ime ovog vrsta potiče od kornvolske reči za vrbu, pa je ispravnije reći h'LIG'n, nego Heligan, iako je upravo pod tim imenom, sa nepravilnim izgovorom vrt danas poznat u svetu. Imanje Heligan je kupila porodica Tremejn još u XVI veku, a pripadnici te kuće i ranije su se brinuli o ovom prostoru, kao i baštama koje su ga neposredno okruživale. Kasnije je imanje išlo iz ruke u ruku, ali je uvek ostajalo u vlasništvu članova porodice, koji su delili zajedničku viziju vrta i razvijali ga na isti način. Biljke su dopremane iz čitavog sveta, tako da je na početku Prvog svetskog rata vrt zauzimao toliki prostor, da ga su održavala dvadeset dvojica vrtlara. Prvi svetski rat, međutim, bez povratka odneo je njih šesnaestoricu, a kasnije se broj još smanjivao. Jedan iz prve, najbrojnije ekipe imao je svoje viđenje vrta čijim se uređenjem bavio, pa je zakupio jedan deo površine ove botaničke bašte. Tako je nastao danas poznati italijanski vrt. Pojedini pripadajući objekti pretvoreni su u stambeni prostor, pa su u toku Drugog svetskog rata tu živeli američki vojnici, da bi zgrada bila prodata bez vrta sedamdesetih godina prošlog veka, kada je vrt već duboko bio zapao u zaborav i tešku zapuštenost. Nakon što je poslednji Tremejn, Džek Tremejn preminuo bez naslednika čitavo imanje prešlo je u vlasništvo povereništva koje čine dalji rođaci i potomci nekadašnje porodice Tremejn. Jedan od njih, Džon Vilis, imao je dovoljno snage i entuzijazma, a izgleda i tu tremejnovsku viziju i posvetio se uređivanju vrta sa grupom istomišljenika i zaljubljnika u Heligan Garden. Danas su kipovi koji izgledaju kao da su prekriveni travom jedna od najpoznatijih znamenitosti ovog jedinstvenog parka, ali se zapravo radi o odlično uklopljnim namerno poluzakopanim statuama koje se karakterno potpuno uklapaju u ostatak parka.

Napore da se ovaj biser jedinstvene lepote vrati u stari sjaj zabeležile su brojne televizijske kamere, ali i stručnjaci raznih profila, pa je o tom događaju ostalo mnoštvo uspomena i svedočanstava, od fotografija, preko popularnih televizijskih emisija do naučnopopularnih knjiga. Sve u svemu, Lost Gardens of Heligan je mesto sa jedinstvenom i neobičnom sudbinom.

Dolina Kokora

Sudeći prema lepoti kojom je priroda obdarila ovaj kraj, komadić raja na zemlji nalazi se i u dolini Valje de kokora, koja se nalazi u republici Kolumbiji, u okugu Kvindio, smeštena u centralnim Kordiljerima, u Andima. Kokora je bilo ime Kvimbajanske princeze, kćeri lokalnog poglavice Akaime, i na jeziku domorodaca znači vodena zvezda, odnosno - na španskom - estrella de agua.

Dolina je deo nacionalnog parka prirode Los Necados, koji je republika zaštitila 1985. godine iz razloga što je to osnovno stanište drveta koje predstavlja nacionalni simbol: vrste palma de sera del kvindio (Palma de cera del quindio), ili drugim rečima - kolumbijske voštane palme. Grad koji je najbliži ovoj oazi prirode jeste Salento i on je jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u čitavoj Kolumbiji. Dolina se ustvari nalazi na toku reke Kvindio, po kojoj je čitav okrug dobio ime, a njen tok smešten je na nadmorskim visinama od 1800 do 2400 metara. Sama dolina nalazi se na oko 25 kilometara severoistočno od okružnog administrativnog centra, grada po imenu Armenja. Nacionalni park kome dolina pripada zauzima površinu od 580 kvadratnih kilometara. Za turiste ovaj kraj je najpoznatiji po nadrealnoj lepoti, neverovatnim krajolikom ulepšanim kolumbijskim nacionalnim simbolom - voštanom palmom.

Upravo je nesavesna seča voštane palme i bila razlog iz kog je vlada odlučila da ovo područje označi kao zaštićeni nacionalni park. Stvari su bile tako ozbiljne da je pretila opasnost da ova endemska vrsta palme bude sasvim istrebljena. U aktu kojim je proglašen nacionalni park između ostalog se navodi da je voštana palma nacionalni simbol Kolumbije, te da je nužno da se ulože sredstva i stručnost u očuvanje te vrste, a da je seča ovog drveća zabranjena i kažnjiva po zakonu. Osim toga, dolina je karakteristična i po veoma blagoj klimi koja tamo vlada, a koja je posledica njene nadmorske visine i njenog reljefa. Naime, pretežno zapadni vetrovi koji dolaze sa Tihog okeana zaustavljaju se u Andima, i daju vlažnu klimu, veoma pogodnu za takozvane maglovite šume, čak i u višim predelima, jer kiša pada skoro svakog dana. Temperature mogu veoma dramatično da variraju, čak i u periodu od jednog jedinog dana. Prosečna godišnja temperatura je

15 °C, dok je maksimalna 25 stepeni, a minimalna -2 °C. Što se životinjskog sveta tiče u ovoj dolini i na širem području žive planinski tapir, puma, lenjivac, kondor iz Anda, okati medved, crnokljuni planinski tukan, andski guan, kolibri i nekoliko ugroženih vrsta, od kojih je možda najznačajnija žutouhi papagaj. Ipak, najbrojnija vrsta u dolini skoro u svakom trenutku preko cele godine su - turisti, budući da je ova dolina jedna od najznačajnijih turističkih atrakcija čitave Kolumbije, ali i šireg regiona.

Do doline se dolazi terenskim vozilima iz Salenta, a njih u gradu ime zaista veoma mnogo. Prevoz nije naročito skup, a iz doline vozači polaze oko pet popodne, pa je veoma bitno da pazite na vreme, ili da se sa svojim taksistom dogovorite o eventualno nekom drugom terminu za povratak. Sama vožnja traje nešto preko pola sata. Put je pomalo nezgodan, ali je moguće da se prevali i običnim putničkim automobilom, premda je sigurnije i svakako udobnije terenskim vozilom. Ulaz u Kokoru označava drvena kapija. Ulaz u dolinu se ne naplaćuje, uživanje u lepoti prirode treba da je, kako vlasti Kolumbije smatraju, besplatno.

Dolina nije prevelika, tako da je više - manje celu možete istražiti za jedan dan hoda, premda se turisti često odlučuju i za jahanje, što je naravno mnogo lakše, a i predstavlja jedinstveni doživljaj. Treba, međutim, imati u vidu da se dolina nalazi na prilično velikoj nadmorskoj visini, tako da je pre nego što posetite samu dolinu potrebna aklimatizacija u Andima. Čak i za fizičke spremne turiste pešačenje u tim uslovima može da bude prilično naporno. Što se onoga što privlači turiste tiče - to su samo lepota prirode i voštane palme. Jedino mesto gde se turisti mogu okrepiti je utočište za kolibrije Akaime, gde se nalazi strateški smešten kafić, u kome se može poručiti i porcija svežeg andskog sira, topla čokolada i još štošta, ali je mesto najvrednije kao mesto susreta sa drugim turistima. Izvan samog parka ima nekoliko ruralnih kafea u kojima mogu da se nađu jednostavna, ali veoma ukusna jela lokalne kuhinje. Zbog velike nadmorske visine nije pametno nositi sa sobom pivo niti bilo koji alkohol, ali je veoma uputno da ponesete količinu vode koja će vam trebati za jedan dan. Osim toga, dolina Kokora smatra se jednom od najbezbednijih svetskih turističkih destinacija. Kampovanje na prostoru nacionalnog parka takođe je veoma popularno među turistima, posebno među strancima.

Dolina Kokora je mesto koje će svakog avanturistu osvojiti svojom netaknutom lepotom i toplom gostoprimljivošću lokalnog stanovništva, koje je priča za sebe.

Hoteli, hosteli i moteli

Pored poznatih lanaca hotela, koji nude standardizovanu uslugu, identičnu ili gotovo potpuno istu u svakom objektu pojedinog lanca, smeštajnu ponudu u svetu čine i razni drugi objekti, poput nezavisnih hotela, nekategorisanih motela, hostela, privatnog smeštaja... Poslušajte par korisnih stvari o ovim objektima, koje su njihove prednosti, a koje mane i kako da se putnik snađe u preširokoj ponudi.

Nezavisni hoteli su oni hoteli, koji nisu deo nekog od lanaca hotela. U većini zemalja su jednako rasprostranjeni i u urbanim i u ruralnim sredinama, naravno onima koje su turistički zanimljive. Mnogi od ovih objekata predstavljaju porodični biznis, dok neke - naročito u zapadnoj evropi - vodi i održava i jedna jedina osoba, koja u najvećem broju slučajeva i živi u samom objektu. Jedan određeni broj velikih hotela je vlasništvo većih korporacija, iako njihovo ime ne ukazuje na tu činjenicu direktno. Čak iako jedno ime deli nekoliko objekata ne mora da znači da su bilo čime povezani, niti vlasničkom strukturom, ni sadržajem ni kvalitetom usluge. U zavisnosti od toga gde se nalaze, može se prilično tačno pretpostaviti nivo usluge i kvaliteta koji ovakvi objetki nude. Ukoliko je hotel bliže centru grada ili gradskom poslovnog jezgru, logično je da je kvalitet na višem nivou. Konkurencija u tim gradskim zonama je oštra, a gosti imaju prefinjene prohteve i ne žele da gube vreme u objektima koji ne zadovoljavaju njihov ukus. Tržišna utakmica i u svetu ugostiteljstva je prilično nemilosrdna, pa se ulažu znatna sredstva ne samo u održavanje objekta i usluge, već i u stvaranje prijatne atmosfere, u kojoj će se gost osećati posebno, kao da ga hotel prepoznaje kao pojedinca, kao važnog gosta. Objekti na takvim lokacijama obično nose 4 ili čak i 5 zvezdica. Podsetimo, kada je sistem zvezdica uveden, najviši rang imao je samo tri zvezdice. Tako, jedna zvezdica označavala je objekat dovoljno kvalitetan da u njemu prespavate i obedujete. Dve zvezdice znači da se objekat izdvaja iz ponude po kvalitetu, dok su tri zvezdice označavale da vredi da putnik skrene sa svoje putanje samo da bi posetio restoran ovakvog objekta. Kako se usložnjavala ponuda, tako se povećavao i potencijalni broj zvezdica. Četiri označavaju da je smeštaj izuzetnog konfora, da sve sobe imaju svoja kupatila, sa tušem i toaletom, da su zajedničke prostorije prostrane i da je kvalitet hrane i pića na izuzetno visokom nivou. Osoblje je iskusno, a usluga veoma dobra. rum servis nudi sve obroke 24 sata dnevno, a takođe i pića i grickalice. Pet zvezdica danas označavaju luksuzni smeštaj, veoma prostrane i odlično opremljene sobe i apartmane u sprezi sa uslugom i kuhinjom najvišeg kvaliteta. Osim toga, takvi hoteli nude posebniu, sofisticiranu atmosferu.

Jasno je da čak i oni objekti koji nisu delovi lanaca moraju da se bore protiv veoma jake i brojne konkurencije. Što se tiče objekata koji su smešteni dalje od centra i imaju niže rangove, oni su naravno dosta jeftiniji, ali o njima postoje brojne predrasude. Najčešće se smatra da su to prljave krčme, prepune sumnjivih ljudi, sve u svemu - nesigurna i neprijatna mesta. I iz tih razloga mnogi putnici ih izbegavaju. Međutim, istina je često daleko od toga. Neki od hotela i motela na periferijama gradova su ustvari veoma kvalitetna, a povoljna mesta za kraći ostanak ili čak i nešto duži boravak, sa sasvim dovoljno konfora za putnika koji nije naročito zahtevan, već mu je ono najosnovnije dovoljno. S druge strane, sa svakim objektom je posebna priča i ako ne dođete u dodir sa realnim iskustvima drugih koji su u pojedinom objektu odseli, teško da ćete moći da preciznije predvidite šta vas čeka iza vrata nekog hotela ili motela. Što se nezavisnih hotela i motela u ruralnim krajevima tiče, oni najčešće nose jedinstveni autentični šarm kraja kome pripadaju i često predstavljaju biser ukupne turističke ponude čitave regije. Naravno, sve to zavisi i od same zemlje u kojoj se objekat nalazi i od opšteg mentaliteta naroda, međutim i ovakva mesta mogu biti veoma zanimljiva čak i zahtevnijim putnicima. Mnogi ovakvi objekti daju priličan broj ekstra pogodnosti, koje mogu da budu veoma korisne putnicima, poput frižidera, mikrotalasne, kafemata, pristupa internetu i tako dalje. Zanimljivo je da su ovakvi objekti najčešće spomenici nekih prošlih vremena, kada lanci hotela još uvek nisu vladali, ili makar nisu vladali tako suvereno na turističkom tržištu. Upravo taj odbljesak prošlosti je za mnoge putnike ključna stvar, pa se radije i češće odlučuju za nezavisne hotele, nego za standardizovanu hotelsku ponudu.

Ono što inače gostima najviše smeta i ono na šta se najviše žale, kada je u pitanju smeštaj, može se podeliti u nekoliko kategorija nedostataka. tu su ponašanje osoblja na prvom mestu, kvalitet samog konfora, potom lokacija objekta i tako dalje. Što se ponašanja osoblja tiče, jedan od najčešćih problema zbog kojih turisti negoduju je grubo i neljubazno ponašanje,koje je karakterističnije za zemlje srednje i istočne Evrope, ali i za neke sredine zemalja zapadne Evrope, posebno kada su u pitanju turisti iz zemalja bivšeg istočnog bloka, što nas dovodi i do diskriminacije, koja je nekada neskrivena. U diskriminaciju spadaju i slučajevi kada osoblje hotela kaže putnicima koji putuju sa decom da nemaju slobodnih soba, iako ih imaju. I to je samo jedan od primera. Osim toga, osoblje - naročito nekompetentno osoblje, veoma često narušava privatnost gostiju, što je izuzetno frustrirajuće. Zbog ovakvih stvari se vredi raspitati o svakom pojedinom objektu unapred. Nejasni računi, odbijanje povraćaja nerealizovanih servisa i slično je na žalost još jedan od problema sa kojima se gosti često susreću. Kada govorimo o kvalitetu konfora, najčešći problem sa kojim se turisti susreću je prljavština u sobama. Tu su još i neprijatan miris, neudobni kreveti, neispravni uređaji, poput klima uređaja - što je veoma frustrirajuče, postojanje stenica, bubašvaba, pacova i tome slično, nepovoljan sastav ostalih gostiju... niz može da bude razočaravajuće dug i realan. Otprilike slični problemi se javljaju i u vezi sa lokacijom objekta: to može biti bučan ili prljav deo grada, četrvt poznata po kriminalu i slično. Bilo koji od mogućih problema, ili čak i nekoliko njih zajedno, čine boravak mučnim i skoro nemogućim, pa putovanje, koje je uvek avantura i prijatan doživljaj, pretvaraju u očajnu borbu za preživljavanje, što svakako nije smisao putovanja.

Za one turiste koji žele da prođu što jeftinije, a nisu naročito izbirljivi, u smislu da im ne treba mnogo više osim udobnog i čistog kreveta da u njemu prespavaju i koji svoj boravak u nekom gradu zasnivaju na obilasku grada u poznavanju njegovih znamenitosti, a ne na uživanju u luksuznom hotelu, koji je isti kao i svaki drugi sa istim imenom bilo gde u svetu, hostel je odličan izbor. Hosteli pripadaju jeftinijim vrstama smeštaja, sa manje konfora i kvaliteta od hotela, pa je tako kupatilo obično zajedničko, a i kreveti su smešteni u višekrevetnim - slobodno se može reći - spavaonama. Ukoliko vam to ne predstavlja problem, obradovaće vas da su hosteli i nekoliko puta jeftiniji od hotela, a danas ih ima i na veoma aktraktivnim lokacijama, u centrima gradova, premda ih ima i na periferijama. Zbog opuštenijeg pristupa smeštaju variraju i pravila i regulativa među hostelima, pa se o tome treba unapred raspitati, jer postoje i hosteli koji zaključavaju vrata u određenim terminima, a postoje i oni koji imaju propisanu i gornju i donju granicu starosti gostiju. Dok neki pružaju dodatne usluge, poput perionica, drugi ne pružaju čak ni ormariće uz krevet, a te razlike često nisu izražene cenom. Iznenađenja su tu brojnija, ali ipak manjeg obima nego u slučaju hotela. Jednostaveo, ako se odlučite za hostel, otprilike znate da se upuštate u minimalističku avanturu i ulazite u svet jedne čitave potkulture, te da ćete biti okruženi pretežno mlađim ljudima i mnoštvom ranaca i ruksaka.

Na kraju, kad govorimo o takozvanom privatnom smeštaju, treba da pomenemo mrežu gostoljublja, odnosno neoficijelnu organizaciju, ili skup više međunarodnih grupa koje okupljaju ljude koji dele istu putničku filozofiju. U pitanju su obični ljudi, koji veruju da je najbolje odsesti kod prijatelja. Ako planiraju da putuju raspitaju se ko bi u pojedinom gradu od članova mreže bio voljan da im ustupi mesto za prenoćište ili kraći boravak, a time se obavezuju da i oni sami u svom domu imaju kutak za putnike koji su članovi mreže. Ovo je možda najavanturističkiji, ali i najneobičniji način organizovanja smeštaja. Kod nas nije naročito razvijen, osim u slučaju ličnih poznanstava, pa ga to čini još egzotičnijim. Iako dele sličnu filozofiju, okosnice oko kojih se grupe okupljaju mogu biti veoma veoma različite. Tako postoji grupa koja okuplja turiste koji govore esperanto i koji jedni drugima pružaju smeštaj, pod uslovom da se sporazumevaju upravo na esperantu.

Ponuda je dakle veoma šarenolika, a za šta ćete se odlučiti zavisi ipak samo od vas samih, od vaših želja, potreba i izgleda količine avanturističkog duha u vama. Za šta god da se odlučite mi vam želimo prijatan boravak.

Vize

Ono sa čime će se svaki putnik susresti, makar jednom, jeste – viza. Viza je latinska reč i znači papir koji je viđen, a označava dokument koji izdaju vlasti neke države. Tim dokumentom se dozvoljava ulazak, boravak ili prolazak, odnosno tranzit, stranog državljanina na ili kroz teritoriju države koja izdaje vizu. Viza se najčešće upisuje u pasoš putnika, u formi specifičnog pečatnog otiska ili nalepnice, ali neke države izdaju vize kao poseban dokument, na posebnom obrascu, koji se mora nositi uz putnu ispravu. Jasno je da je mnogo zgodnija ona viza koja se upisuje u pasoš. Postoje i takozvane izlazne vize, odnosno dozvole koje neke države izdaju svojim ili stranim državljanima za napuštanje teritorije zemlje, ali država koje izdaju tu vrstu dokumenta ima sve manje.

Što se tipa vize tiče, i tu postoji nekoliko vrsta. Najčešća je obična putna viza, koju dobijaju fizička lica. Za organizovanja putovanja, poput školskih ekskurzija, ponekad se izdaju grupne vize, a postoje još i službena viza, koja se izdaje za putovanja koja se vrše isključivo u poslovne svrhe i diplomatske vize, koje predstavljaju službeni dokument državnih službenika i regulisane su posebnim zakonima i pravilima, pa se umnogome razlikuju od putnih viza koje pribavljaju fizička lica, odnosno obični turisti. Postoje i posebne studentske vize. Mnoge zemlje traže dokaze da bi izdale posebnu vrstu vize. Na primer, za izdavanje studentske vize traži se potvrda nadležnih visokoškolskih institucija, dok pojedine zemlje za izdavanje čak i turističke vize mogu tražiti potvrdu o zaposlenju, koja će vlastima te zemlje garantovati da ćete se najkasnije po isteku trajanja vize vratiti u svoju zemlju, odnosno da niste imigrant, koji će i posle isteka trajanja vize ostati u zemlji u koju vam je ulazak dozvoljen ostati da boravi ilegalno. U tom smislu, najkomplikovanije za dobijanje su radne vize, jer one dikrektno utiču da ekonomiju zemalja. Za pripadnike određenih religija izdaju se i vize za hodočasnike – a najpoznatiji primer je viza za Hadž. Za boravak do određene granice neke zemlje ne zahtevaju ni da se izdaju tranzitne vize, na primer za presedanje na aerodromu, dok druge čak i za najkraći boravak, od svega nekoliko sati između letova, zahtevaju da putnik ima urednu tranzitnu vizu. Ova regulativa varira od zemlje do zemlje i to treba uzeti u obzir ptilikom planiranja putovanja.

Osnovna suština vize, pored pribavljanja novca u budžet države koja vizu izdaje, je ustvari kontrola migracione politike. Zemlje koje su zanimljivije za imigrante imaju zahtevniji i oštriji vizni režim, dok one koje su manje primamljive imaju jednostavniju regulativu. S druge strane i politička situacija u nekoj zemlji može uticati na vizni režim, bez obrzira na to koliko je ona zanimljiva ili nezanimljiva imigrantima. One zemlje koje svoju ekonomiju u velikoj meri zasnivaju na turizmu takođe najčešće imaju jednostavniju viznu regulativu, jer na taj način mogu da privuku veći broj posetilaca. Viza se uvek izdaje vezano za putnu ispravu i na ime određenog lica. Mnoge zemlje koje su poznate po turizmu izdaje besplatne vize za kratkoročni boravak. Što se tiče viza koje se uzimaju unapred, za njih se možete prijaviti samo u slučaju da vam putna isprava, odnosno pasoš, ne ističe u roku od šest meseci od datuma predavanja zahteva za vizu. Osim toga, države imaju različitu viznu politiku prema raznim državama, pa se državljanima dve različite zemlje mogu postaviti drugačiji uslove za istu vrstu vize iste zemlje. Državljanstvo koje vam je upisano u pasoš odrediće uslove koji se od vas zahtevaju za dobijanje vize pojedine zemlje.

Mnoge zemlje popularne zbog turizma izdaju na ulasku u zemlju besplatne vize za kratke boravke, dok neke i pored toga što svoju ekonomiju u velikoj meri zasnivaju na turizmu ipak traže vize za koje se zahtevi podnose unapred. U slučaju kada se vize naplaćuju, cena vize može zavisiti od državljanstva putnika koji predaje zahtev za vizu, broja ulazaka u zemlju koja izdaje vizu, dužine boravka u zemlji i ponekad od načina na koji se podnosi zahtev, budući da danas mnogo zemalja dozvoljava mogućnost da se zahtev za izdavanje vize ne mora predati lično u konzularnom predstavništvu ili ambasadi, već i poštom ili čak i preko interneta. S druge strane, u slučajevima kada je moguće vizu uzeti na granici zemlje, to može da bude značajno jeftinije. Na cenu vize utiče i starost podnosioca zahteva za vizu; mnoge zemlje vize za decu i maloletne naplaćuju po nižim tarifama.

Zbog toga što rešavanje administrativnih pitanja prilikom podnošenja zahteva za vizu može zahtevati veliki napor i poznavanje najrazličitijih propisa, najjednostavniji način da vizu dobijete je da vam to pitanje reši neka agencija i to je najčešći način obezbeđivanja viza. Ukoliko iz bilo kog razloga želite da se sami pobrinete za svoju vizu, prvo mesto gde ćete se uputiti biće konzularno predstavništvo ili ambasada zemlje u koju želite da putujete. Osoblje ambasade ili konzulata predočiće vam koja vam je dokumentacija neophodna za dobijanje vize i tamo ćete dobiti i formular zahteva za izdavanje vize. U mnogim ambasadama taj formular se naplaćuje, ali posle toga ili nema nikakvih ili nema većih troškova za samu vizu. Pored dokaza o zaposlenju, o tome da niste pod istragom ili krivično gonjeni, o tome da ste se uputili na stručno usavršavanje ili školovanje, pojedine ambasade će zakazati i takozvani intervju, odnosno razgovor sa podnosiocem zahteva za izdavanje vize, u kome će osoblje ambasade doneti zaključak o vašim motivima za putovanje.

Kada ste dobili vizu, morate planirati putovanje prema datumima početka trajanja i isticanja vize. Mnoge zemlje naplaćuju rigorozne kazne za prekoračenje dužine boravka, dok u nekima možete da imate i druge posledice, na primer zabranu ulaska u tu zemlju u nekom vremenskom trajanju. Takođe, za svaki slučaj, proverite na koji period i na koje datume glasi vaša viza, budući da se ponekad događaju greške, pa se datumi na dokumentu ne slažu sa datumima koje ste vi u zahtevu za izdavanje vize naveli. Veoma je važno da se viza, bilo da se nalazi u pasošu, bilo da je zaseban dokument, ne ošteti i da je imate stalno uz sebe, jer je ona neodvojivi deo vaše putne isprave, dok ste na teritoriji zemlje za koju je viza izdata...

Soči

Postoji jedno letovalište koje nije naročito poznato među našim turistima, ali koje ima jedinstvenu lepotu i veoma je zanimljivo. Prva asocijacija na Rusiju je naravno ruska zima. Međutim, Rusija ima izlaz i na Crno more. A na obali Crnog mora podno Kavkaza u krasnodarskom kraju Ruske federacije, leži prelepo letnje odmaralište Soči. Ovo mesto smatra se ruskom prestonicom letnjeg turizma.

Ovaj grad od nešto preko 340 hiljada stanovnika nalazi se na približno istoj geografskoj širini kao i Nica, Toronto, Alma Ata i Vladivostok. Grad karakterišu lepe plaže, topla klima i izvori lekovite mineralne vode. Soči se nalazi u pojasu vlažne suptropske klime sa blagim zimama, premda zimski meseci umeju da pokažu i drugačije lice, i sa žarkim i vlažnim letima. Slična klima vlada i u susednoj Abhaziji. Padavine su češće zimi, a prevoladava kiša, ređe sneg. Srednja godišnja temperatura je oko 14 stepeni Celzijusa, dok u julu i avgustu živa može da dostigne čak i četrdeseti podeljak.

Već u Srednjem veku na prostoru današnjeg Sočija razvilo se naselje sa desetinama utvrđenja i hramova, od kojih su neki sačuvani i do našeg vremena, koje je pripadalo pravoslavnoj kraljevini Abhaziji, dok su pre toga ovim prostorima gospodarili Vizantinci. Ostaci utvrđenja mogu se videti u delovima grada Hoste, Krasnaja Poljana i Ajbiga. Rapored i položaj utvrđenja uslovljen je neobičnim i zanimljivim reljefom ovog mesta. Prvi dokumenti koji pominju soči a koji su nama danas dostupni su spisi poznatog turskog putopisca Evlije Čelebije, koji je putovao crnomorskom obalom podno Kavkaza 1641. godine. Međutim, on imenom Soči označava planinu iznad naselja, a samo naselje se pominje bez imena. Na ruskoj karti Crnog mora iz 1723. godine na mestu današnjeg Sočija obeleženo je selo Suči. Krajem XVII veka Soči postaje značajna luka prvenstveno zbog trgovine sa bliskim istokom i južnom Evropom. Kasnije naselje dobija ime Aleksandrija i bilo je najpoznatije po tvrđavi koja je imala veliki strateški značaj. 1896. godina naselje dobija status grada i konačno današnje ime.

Prelomna tačka u istoriji Sočija bio je 26. maj 1925. godine, kada je sovjetska vlast Soči proglasila letovalištem od svesovjetskog značaja. Međutim, veću pažnju običnih ljudi ovo primorsko mesto privuklo je kada je sovjetski diktator Josif Visarionovič Džugašvili Staljin izgradio svoju daču, to jest svoju vikendicu nedaleko od Sočija. Turizam je počeo da bude preovladavajuća privredna grana još krajem sovjetske ere, osamdesetih godina, dok je postao dominantan devedesetih godina prošlog veka. Iako se bez prestanka izgrađuje, razvija i širi, Soči je što se arhitekture tiče još uvek u najvećoj meri poznat po građevinama iz staljinističke ere. Danas je više od polovine stanovnika Sočija ruske nacionalnosti, a ima i jermena, ukrajinaca, gruzina, grka, belorusa, tatara i drugih. Rusi su se ovde u najvećem broju naselili za vreme sovjetske ere. Jermeni su došli krajem XIX veka, bile su to izbeglice pred truskim zulumom, a najveći broj ih je došao posle velikog genocida koji su Turci izvršili nad Jermenima 1915. godine. Gruzijci su u najvećem procentu potomci stanovnika srednjovekovne abhazije, koja je kasnije pala pod tursku vlast. Inače, značajna je i dijaspora sa naših prostora, a u godinama posle Jeljcinove vladavine postaje sve značajnija.

U Sočiju danas ima više od 30 pravoslavnih crkava koje po kanonskim propisima pripadaju Ruskoj pravoslavnoj crkvi, premda Jermeni u Sočiju sebe smatraju vernicima Jermenske apostolske crkve. U novije vreme postoji inicijativa da se sagradi i nova islamska bogomolja, međutim činjenica da je muslimansko stanovništvo izuzetno nacionalno šarenoliko, to po malo koči planove.

Iako je Soči poznat u svetu, u narednom periodu biće još poznatiji. Soči je, naime, dobio organizaciju zimskih olimpijskih igara 2014 godine, što će biti prve zimske olimpijske igre održane u Rusiji. Iako je u pitanju letnje odmaralište, relativno blizu grada, na Kavkazu, ima dovoljno snega. Ne samo da snegom pokriveni vrhovi Kavkaza čine predivni kontrast gledani iz sunčanog i toplog Sočija, već je deo administrativne površine grada, šuma na zapadnim obroncima Kavkaza, pod zaštitom Uneska kao prirodna lepota.

Soči je veoma zanimljvio mesto, koje spaja sneg, more i sunce, prošlost i budućnost, staljinističko nasleđe i moderne građevine. Grad ima hramove iz XI veka, a pretvoren je u veliko gradilište zbog olimpijade. I što je najzanimljivije, Soči je relativno poznato ime, ali je – makar za turiste sa naših prostora – relativno neotkriveno letovalište. Ako Soči bude vaš izbor za putovanje – nećete pogrešiti. Smeštajni kapaciteti su zavidni, a sasvim je sigurno da će se narednih godina višestruko povećati. Soči je, zato, dobra ideja za putovanje.