Francuska kuhinja

Pored svih lepota i znamenitosti, koje francuska svakako ima da ponudi svojim posetiocima, nadaleko čuvena francuska kuhinja svakako je jedan od najatraktivnijih delova francuske ponude. Francuska kuhinja je toliko značajna i uticajna u svetu kulture ishrane, pa tako i u svetu turizma, ali i u kulturi uopšte, da je ubrojana u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom Uneska zajedno sa meksičkom kuhinjom. Francuska kuhinja se veoma mnogo razvila kroz vekove; nacionalna kuhinja počela je da se formira još u Srednjem veku, a etape razvoja uvek su bile obeležavane velikim kuvarskim imenima. Banketi su u Srednjem veku bili uobičajeni u svetu aristokrata. Pripremalo bi se obično više jela, a sva su servirana odjednom. Jelo se rukama, a meso je imakano u guste veoma začinjene sosove. Pite su takođe bile uobičajene, a obrok se završavao slatkišima, najčešće kuglicama od šećera ili kristalizovanog meda. U to doba bilo je uobičajeno da dvorci imaju veštačka jezerca, ustvari male ribnjake u kojima se čuvala riba koja će biti pripremljena. Posebno su cenjeni golubovi i smatrali su se pravom poslasticom. Mnogo su se koristile i trave, i kao deo kuvanog jela, i kao začin, a važan deo u ishrani činile su i divlje zveri, koje su plemići rado lovili. Najpoznatiji kuvar tog peroda bio je Gijom Tirel, poznatiji kao Televen, dvorski kuvar Šarla Petog, francuskog vladara u XIV veku. Već u to vreme Pariz postaje centar kulturnih pokreta cele Francuske, pa je tako postao generator i prehrambenih običaja i kulinarskih konvencija. U ondašnjoj Francuskoj proces pripremanja hrane već postaje veoma ozbiljan posao i njemu se pristupa sa veoma velikom brižljivošću. Tako su se pojavili snabdevači, koji su obezbeđivlai namirnice sa raznih strana, a kuvari počinju da se bave isključivo pripremanjem hrane. U to isto vreme neki kuvari počinju da se specijalizuju za pecivo. Kolumbova otkrića takođe su u velikoj meri uticala na francusku kuhinju, pa je ona brzo prihvatila mnogo novih namirnica, koje su na stari kontinent stigle iz novog sveta. A početkom XVII veka nastaje takozvana ot kujizin - visoka kuhinja, a za taj koncept bio je zaslužan kuvar koji je u istoriji francuskog kulinastva ostao poznat pod imenom La Varen. On je autor knjige o pecivima pod naslovom Le parfe konfitivrir, dok korak dalje odlazi kuvar Fransoa Masialo, koji je delovao u vreme Luja XIV. U najvažnija dostignuća tog perioda spada običaj da se kuvanoj ribi dodaje vino koje umnogome poboljšava ukus, a tada nastaje i ragu. Čak ni revolucija nije usporila i ređaju se neke stvari koje se mogu danas prepoznati u mnogim kuhinjama sveta i nekako su postala zajedničko nasleđe čitave naše civilizacije, kao što je bešamel sos i čitav niz takozvanih baznih sosova.U to nesigurno i turbulentno doba dodatno se standardizuje francuska kuhinja knjigama recepata i pravila kao što su Le metr d'otel franses ili Le kuzinijer parizjen.Početak XX veka donosi novu modu u serviranju hrane: servis a la rus, gde se u okviru jednog obroka svako jelo servira na posebnom tanjiru. Ovaj, kako su ga Francuzi nazvali, ruski način serviranja, postao je za kratko vreme ne samo veoma popularan, nego i domaninatna, i danas se smatra standardom. Kuvanje i usluživanje postaje već prava nauka, pojavljuju se i traju časopisi sa teorijskim ogledima na tom polju. Druga polovina XX veka, promene koje su izazvale istorijske nesreće, novi odnosi u svetu, mešavina kultura i novi uticaji pokrenuli su nuvel kujizin.

Jedna od stvari koje internacionalna kuhinja duguje Francuzima jeste i marinaca. Marinacija je proces potapanja namirnica, najčešće mesa, u usoljeni, začinjeni rastvor koji neretko koristi i sirće, ili limunov sok, a ponekad i vino. Obično se dodaju i ulje, bilje i sve ono što bi mesu moglo da da dobru aromu. Mariniranje je postalo veoma popularno i što je još važnije, postalo je deo brojnih drugih nacionalnih kuhinja. Francuskoj kuhinji dugujemo i rui sos, ili takozvanu panadu. U pitanju je sos koji osim arome treba i da zgusne pripremljeno jelo i kasnije su od njega nastala tri najpoznatija francuska sosa: bešamel, velut i espanjol. Rui se najčešće pravi od istih mera brašna i masnoće. Kada su ga kasnije usvojile druge nacvionalne kuhinje, prihvatile su ga različito: kod nekih se ovaj sos priprema isključivo od maslaca, dok se dreugde on spravlja samo od ulja. U svakom slučaju masnoća se zagreva u odgovarajućoj posudi, a kada se dovoljno zagreje u vrelu masnoću dodaje se brašno uz ravnomerno neprekidno mešanje. Masa se drži na vatri dok brašno ne poprimi željenu boju sosa. Osim toga, u ovu mešavinu mogu da se dodaju i ostali sastojci, kao mlevena paprika, što je kod nas dosta često. Zanimljivo je da ovaj francuski sos čini okosnicu jednog od najpopularnijih jela kritske nacionalne kuhinje.

Francuska kuhinja se ne može zamisliti bez peciva, a francuska peciva se ne mogu zamisliti bez kroasana. U pitanju je lagano listanto testo uvijeno u rolat karakterističnog oblika polumeseca. slojevi lisnatog testa premazuju se maslacem, a mpgu se praviti varijante sa i bez fila. Njegov apopularnost posebno trraje od Drugog svetsog rata i danas je sinonim za doručak na celoj površini starog kontinenta. Kipferl, predak današnjeg kroasana pojavio se u Austriji. Kaže se da je ta kifla nastala posle poraza Osmanlija pod Bečom u XVII veku, za koji su najzaslužniji bili pekari, jer su videli da Turci pripremaju napad i alarmirali su ostale građane. Kroasan može da se uvije oko nekakvog slatkog punjenja, kao na primer čokolade, ili oko voća, može d abude premazan bademovim sirupom, a može da bude nadeven i nekom vrstom sira, ili čak nekim povrćem, kao što je na primer spanać. Međutim, i pored brojnih varijacija koje se u svetu mogu pronaći, u Francuskoj su kroasani obično bez nadeva, i jedu se bez dodatnog maslaca. Obično idu uz neku vrstu kafe, a najčešće uz čuvenu kafe gurman. Još jedno nezaobilazno francusko pecivo je čuveni hleb baget. Baget d tradisjon franses je hleb čiji sastav testa standardizuje država Francuska svojim zakonodavstvom, dok sami oblik i veličina nije zakonom određena. Obavezno se sastoji od belog brašna i kvasca, nešto sojinog brašna, maltoze i tako dalje. U zavisnosti od regiona i od vrste obeda - baget može biti duži ili kraći, ali uvek sa hrskavom korom, a proces oblikovanja testa smatra se posebno značajnim.

Inače, obed se u francuskoj sastoji najmanje od tri jela. Or d'uvre ili antre je predjelo, vrlo često je to supa. Potom dolazi plat prinsipal - glavno jelo, a zatim fromaž - odnosno sir ili neko jelo od sira. Umesto sira na meniju se može naći desert.

Jedno od najpoznatijih francuskih predjela jeste terin, rolat sa mesom ili povrćem. U pitanju je testo slično pateu, sa više seckanih dodataka, poput mesa. Muti se testo za pate, dodaju se meso ili povrće, peče se na visokoj temperaturi, ali se služi ohlađeno ili, ponegde, i na sobnoj temeperaturi. A jedan od najpoznatijih priloga glavnom jelu, posebno kada je glavno jelo testenina, odnosno pasta, jeste ratatui. Međutim, rataui je često i predjelo. Ratatui potiče iz pravanse i na starom dijalektu znači hrana koja se baca. Danas se smatra da potiče iz Nice. Često se priprema unapred, jer kad odstoji dan ovo jelo je još ukusnije. Priprema se od patlidžana, tikvice, paprike očišćene od semenki i oljuštenog paradajza. U nekim delovima same Provanse luk je nezaobilazni delo ratatuija. Obavezni začin je sveži bosiljak, a dodaju se i najoran, peršun i slično - zapravo bilje kojim je Provansa bogata. Ovo jelo slično je satarašu, koji je nama poznatiji, a u francuskoj se čak koristi i kao fil za krepe palačinke. Rataui se proširio čitavim mediteranskim basenom, ali i u kontinentalnim delovima Evrope.

Turin je čuvena francuska čorba od belog luka. Postoji mnogo lokalnih recepata i regionalnih varijacija osnovnog receprta za ovu čorbu. Tipični recept podrazumeva najmanje 20 češnjeva belog luka za ovu čorbu, a još veću količinu, ukoliko se želi snažniji i intenzivniji ukus. Mleveni ili gnječeni beli luk meša se sa crnim lukom seckanim na rebarca. U većini recepata količina belog i crnog luka je ista, i oni se kuvaju da bi im se kasnije, kao u rui-u dodaje samo brašno, da bi se čorba zgusnula Ponegde se dodaje pileći bujon. Polako se umešavaju belanci, ali dovoljno brzo da se ne formiraju grudvice. Na kraju se dodaje žumance u koje se dodaje vinsko sirće.

Foa gra je delikates od jetre pa<tke ili guske koje su specijalno zbog toga uzgajane. Priprema se na jakoj vatri, premda postoji i način pripreme na tihoj vatri. U Francuskoj se ovo jelo smatra luksuznim i priprema se samo u posebnim i svečanim prilikama, kao što su praznici. Međutim, ako je to jelo ekskluzivno, onda je pomfit, odnosno krompir pržen u dubokoj masnoći, jedno od najpoznatijih jela na celom svetu, a poteklo je upravo iz Francuske. Koristi se i kaoprilog, ali i kao glavno jelo. Može se služiti samo posoljeno, a postoje i recepti sa prelivima i mešavinom začina, kada pomfrit postaje pravo glavno jelo. Iako se generralno smatra francuskim jelom, belgijanci tvrde da pomfrit potiče upravo od njih.

Francuzi u velikoj meri koriste sireve, i poznati su po tome u celom svetu. Jedan od najomiljenijih jeste kamember, koji se koristi i kao jelo od sira, ali često i kao desert. Ovaj sir nastao je krajem XVII veka u, kako se smatra, Normandiji, u severnoj Francuskoj. Topljeni kamember sir se smatra izuzetnnim toplim predjelom. U svakodnevnoj ishrani kamember se ipak najviše koristi kao jedinstvena vrsta deserta, jer ima pun, slatkast ukus, prilično je jak i jede se uz crvno vino.

Ipak, među najpoznatije i najomiljenije deserte iz francuske kuhinje spadaju krep, krem brule i mus. Krep su palačinke čiji je glavni sastojak - maslac, koji im daje jedinstveni ukus i neponovljivo francusku aromu. Testo za krep, koje se kasnije sipa na vreli tiganj i tako se prži, sastojise od brašna, jaja, mleka i sasvim malo soli. Mogu se filovati izavijati prema želji, a u samoj Francuskoj veoma je popularan Mil krep, kolač od palačinki. Krem brule je slatkiš u čijoj osnovi su žumanci i zaslađeno mleko ili slatka pavlaka, a glazira se slojem karamela. Ne zna se tačno kada je ova poslastica nastala, a ne može se sa sigurnošću reći ni da li je zemlja njenog porekla francuska pokrajina Bretanja, ili pak Britanija. Ipak, nesumnjivo je da su Francuzi zaslužni što je ovaj desert obišao svet i pokorio ga. Da stvari budu zanimljivije, u Kataloniji postoji slična poslastica, pa tamo tvrde da je kolač ustgvari nastao kod njih. Ipak, gde god da je nastao, u svetu je prepoznatljiv po svom francuskom imenu.

Francuska kuhinja je čitac sistem zakonitosti, običaja i standarda, neodvojivo utkanih u mentalitet Francuza i običaje ove prelepe zemlje. Obed tamo predstavlja ritual, a hrana i piće su izraz poštovanja prema samom životu. Ispravno je reći da bez francuske kuhinje, Francuska ne bi bila ni upola tako zanimljiva.

Francusku kuhinju kao svetsku kulturnu baštinu štiti unesko, a ona čini značajan faktor ne samo u mentarlitetu Francuza, već i u turističkoj ponudi ove neobične zemlje.

Meksiko i njegova kuhinja

Uneskov popis svetske baštine ne završava se samo na izvanrednim arhitektonskim delima, poprištima velikih bitaka i značajnim spomenicima kulture. Jedan od najkarakterističnijih primera jeste - merksička kuhinja, jedna od retkih koje se nalaze na popisu svetske bbaštine pod zaštitom Uneska. Meksičpka kuhinja nastala je u prvom redu u procesu stapanja autohtone srednjeameričke kuhinje sa evropskom, i to na prvom mestu španskom, a taj spoj nastao je u vreme kada su Španci osvojili carstvo Acteka. Osnovne namirnice ostaju one koje potiču iz Amerike: kukuruz, pasulj i čili, dok su Španci uveli govedinu, svinjetinu, piletinu i meso koza i ovaca, kao i mlečne proizvode, poput raznih vrsta sireva, potom vino, nove začine... Iako su Španci imali ideju da u potpunosti uvedu špansku kulturu, što znači i da potpuno potisnu prekolumbovsku kuhinju, ipak nisu uspeli u tome, tako da se već u manastirima kolonijalne ere javljaju prve mešavine prehrambenih običaja domorodaca i došljaka. A ono što je danas najprimetnije: meksička kuhinja je veoma tesno povezana sa meksičkom kulturom uopšte. Čak i da to želite - premda bi to bila zaista čudna želja - prilikom posete ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji nećete moći da zaobiđete njenu kuhinju. Meksička jela čekaće vas na svakom uglu, ne samo zato što Meksikanci smatraju svoju hrano izrazom patriotizma, već zato što su druge kuhinje u Meksiku zaista slabo zastupljene. Meksikanci vole svoju hranu. Zato turista zaista treba da joj pruži šansu, a onda može i da se prepusti uživanju u njoj.

Meksička kuhinja je složena, poput drugih velikih svetskih kuhinja, koje su isto nastale mešavinom ili sudarom više kultura, poput kineske, francuske ili turske kuhinje. Nju karakterišu arome acokada, plavog patlidžana, paradajza, kakaa i vanile, ali i nekih ređih biljana, koje su bile deo ishrane pretkolumbovskih stanovnika Meksika. Još jedan nezaobilazni sastojak meksičkih jela jeste čili papričica, pa i zbog nje meksička hrana ima reputaciju veoma začinjene, jake, i veoma ljute hrane. Ako neko jelo ne sadrži čili, onda se najčešće dodaje sos, koji opet sadrži čili. U pretkolumbovskom periodu čili je bio značajan jednako koliko kukuruz i pasulj. U XVI veku Bartolomeo de las Kasas napisao je da ako domoroci ne jedu čili, smatraju da nisu ništa ni jeli. Čili je i danas nezaobilazan u jelima kao što su entomatada, ili pozoli.

Entomatada je meksičko jelo koje je veoma značajno i u ponudi brze hrane, ali se mnogo priprema i u domaćim uslovima. U pitanju je uvijena kukujruzna tortilja ispržena u ulju, a potom umočena u sos od paradajza u koji su dodati beli i crni luk, origano, so i naravno čili. Krajnji recept za sos varira od kuvara do kuvara, a entomada se kasnije puni najčešće piletinom, a može i teletinom. U svakom slučaju, pazi se da u pitanju bude bareno - mekano meso, jer se entomatada tradicionalno jede prstima, bez noža. Punjena entomatada se opet preliva paradajz sosom, ukrašava se kiselom pavlakom i rendanim sirom - i to najčešće mladim, mekim sirom, koji u meksiku zovu kvezo fresko - sveži sir.

Pozoli ili pozole, što na jeziku asteka znači penast, spada među najpopularnija kuvana jela iz pretkolumbovske ere, a nekada je ovo jelo imalo i ritualni značaj. Priprema se od posebne vrste kukuruza, koji se potapa u toku noći, a potom se kuva sa mesom, najčešće sa svinjetinom, a može i sa piletinom ili ćuretinom, čemu se naravno dodaje i čili. Recept može da sadrži i avokado, kao i druge začine, ali je najkarakterističnije za ovo jelo da je njegove istorija veoma čudna. Naime, asteci su verovali da su bogovi stvorili ljude upravo od kukuruza koji se koristi za ovo jelo, pa su slučajevi ritualnog kanibalizma u pretkolumbovskom Meskiku uvek bili vezani za pozole.

Glavni španski doprinos meksičkoj kuhinji u toj ranoj fazi spajanja bio je u tome što su iz Evrope na tlo srednje Amerike doneti mlečni proizvodi, za koje domorodačko stanovništvo gotovo da nije ni znalo. Tako da se u Meksiku vrlo brzo razvila proizvodnja sireva, koji su i među domorocima postali izuzetno popularni i veoma korišćena vrsta hrane. Šta više, sir jhe kasnije postao značajan izvozni artikal, koji je u velikoj meri uticao na razvoj meksičke ekonomije.

U najvećem delu Meksika hrana se uglavom jede kod kuće, posebno u ruralnim delovima zemlje, a priprema se od sastojaka koji su karakteristični za konkretni region. Centralni dnevni obrok je komida, što ustvari u prevodu i znači baš obrok, a jede se između 2 i 5 časova popodne. Počinje supom ili čorbom; najčešće je u pitanju pileća supa sa testeninom, ili bistra supa od povrća. Glavno jelo se najčešće sastorji od kuvanog mesa prelivenog nekim sosom, a to je u najvećem broju slučajeva salsa. Ustvari, salsa na španskom i znači sos, a u zemljama u kojima se ne govori španski ova reč obično označava ljuti sos od paradajza, a naročito one koji se koriste i kao umaci. Postoji mnogo tipova salse, a ime najčešće dobijaju ili po boji - poput salse roho, salse verde ili salse negra - ili pak po svome nastanku, kao salsa kriola. Jedna od najpoznatijih salsi je gvakamole sos čiji je glavni sastojak avokado. Ovaj sos pripremali su još Asteci, a preko savremene meksičke kuhinje stigao je i do današnje američke kuhinje gde je postao nezaobilazan i omiljeni sastojak najčepće salata, premda se koristi i kao umak. U osnovi ovog jela jeste avokado ispasiran u avanu, a dodaci su različiti - od paradajza, preko crnog i belog luka, nezaobilaznog čilija, soka limete do jogurta. U prevodu sa astečkog jezika gvakamole i znači upravo sos od avokada. Venecuelanska varijanta je tanja, slabija i kiselija i zovu je guakasaka, i pored avokada obavezno sadrži vinsko sirće, a služi se sa grilovanom hranom. A iz doba pre nego što je Meksiko upoznalo proizvodnju prerađevina od mleka postoji varijanta sosa od avokada koju su španci nazvali mantekila de povre, što znači siromahov puter; taj sos se sastoji od avokada, paradajza, ulja i limunovog soka. U svakoj od varijacija - salsa je nezaobilazni i jedan od najprepoznatljivijih delova meksičke kuhinje, kako u samom Meksiku, tako i svuda gde se meksička hrana priprema i služi. Uz meso kao glavno jelo pored salse obično idu i pasulj i tortilje, kao i voćni sok. U domaćim uslovima podrazumeva se da se za večeru posluže ostaci od ručka, dok je doručak ipak nešto bogatiji: uz toirtilje i pasulj služe se i enčilade. Enčilada je zapravo kukuruzna tortilja uvijena oko nekog punjenja i prelivena nekim sosom od čili papričice. Kao i neka druga meksićka jela, i enčilada ima veliki broj varijeteta, kao što su San Migel, Montadas, poblanas, potosinas i tako dalje.

Ono što je takođe veoma karakteristično za meksičku kuhinju, i što ona takođe nosi iz pretkolumbovskog perioda istorije ovog dela sveta, jeste da je sam pojam hrane prilično povezan sa simbolizmom i raznim proslavama, koje imaju polureligijski karakter, što je ustvari i bio jedan od razloga da Unesko proglasi meksičku kuhinju svetskom kulturnom baštinom. Za Meksikance su društveni odnosi veoma važni; to je deo meksičke kulture i pre dolaska Evropljana, a katolički misionari u Novom svetu doneli su drugačije gledište iste stvari: značaj porodice, tako da su neka od meksičkih jela, posebno ona koja se pripremaju na slavljima i proslavama, namerno komplikovana za pripremanje. Ova jela se smatraju investicijom u društveni život, u socijalne odnose, prvo u okviru rodbine, ali i na širem planu. POstoje posebna jela za dan mrtvih, za krštenja, za rođendane - za svaku priliku i proslavu. I uprkos španskoj kulturnoj dominaciji posle najezde konkvistadora meksička kuhinja zadržala je one najbitnije elemente iz astečke kulture. U XIX veku na meksičku kuhinju uticaj su izvršile brojne druge kulinarske tradicije. Najpre, u vreme francuske intervencije u Meksiku, posle 1861. godine, francuska kultura izvršila je veoma silovit uticaj na kulturu Meksika uopšte, pa tako i na prehrambene običaje. Najkarakterističniji doprinos tog vremena jeste više vrsta hleba, koji se danasmogu pronaći u meksičkim pekarama, a smatraju se delom nacionalne kuhinje. Kako su razni narodi naseljavali severnu Ameriku, nešto njihove kulture se prelilo i na Meksiko, južnog suseda Sjedinjenih Država.Kinezi, mormoni i menoniti takođe su uticali na Meksičku kuhinju, i to posebno na onaj deo prema Sjedinjenim Američkim Državama.

A još u vreme Asteka meksička kuhinja sadržala je i neke karakteristične napitke. Jedan od njih je atol. U pitanju je bezalkoholni napitak najčešće od kukuruza, ali se može spravljati i od pirinča, od sočiva, a postoje i čokoladne varuijante. Postoje i varijante koje gustinom pre podsećaju na kašu nego napitak, ali u svakom obliku - atol je nezaobilazni deo meksičke kuhinje.

Koliko je meksička kuhinja slojevita u istorijskom smislu, toliko je raznovrsna i u regionalnom pogledu. Kada su Španci stugli u severne delove Maksika, procenili su da je zemlja pogodna za stočarstvo, tako da je meso vrlo brzo postalo dominantno u ushrani u tom delu zemlje. I danas su tamo možda najpopularnija jela mačanka i kabrito. Ova jela prati mladi farmerski sir. Država Oaksaka poznata je po Benitu Huarezu, čuvenom meksičkom predsedniku poreklom Zapoteku , ali i po veoma razvijenom proizvodnji sireva, za koje se pre dolaska konkvistadora uopšte nije znalo, ali i po velikom broju gustih sosova, koji imena nose po bojama: negro, roho, verde, amarilo, koloratido i tako dalje. U njihov sastav ulaze aromatične trave koje rastu u ovoj meksičkoj državi, pa sosovi imaju jedinstven, snažan io ubedljiv ukus. Hrana na poluostrvu Jukatan se ipak razlikuje od kuhinje u ostatku zemlje. Na ovaj region, naime, uticale su Maje, a značajni su bili i uticaji sa Kariba. Uglavnom na Jukatanu koriste i drugačije začine i priloge, kao što je gorka pomorandža, a jedno od najpoznatijih i najčešće pripremanih jela jeste kočinita pibil, što je ustvari sporo pečeno svinjsko meso. Svinjski but se usitni, prekrije i stavi u pečnicu na umerenu do tihu vatru. Naravno, dosta zavisi i od načina na koji se meso marinira, a u doba kada su Španci saznali za ovo jelo Maje su marinirale meso upravo koristeći gorke jukatanske pomorandže. Zanimljivo je da su Maje ovo jelo pripremale tako što su kopale rupul, oblagale je glinom i tako pravile pećnicu, pa tako reč pibil i znači zakopano. Tropsko voće pšo kome je Jukatan naročito poznat bilo je veoma značajno za Špance, pa su oni dodatno razvili i inače već prilično razvijenu proizvodnju alkohola na Jukatanu. Oblast Grada Meksika bila je veoma podložna raznoraznim uticajima, jer je Meksiko od davnih vremena glavni grad moderne istoimene države. Ono što se najviše priprema u ovom megapolisu, koji spada u najveće i najspektakularnije gradove sveta jeste barbakoa. Ovo jelo, zapravo kompletan način kuvanja i pripremanja hrane, nastalo je među pripadnicima Taino naroda u Karibima, a u modernom Meksiku označava jagnjetinu koja se sporo peče na otvorenoj vatri, ili - tradicionalnije - u zemljanoj posudi, koja je položena na zemlju, ogrnuta žarom i prekrivena listovima agave. Barbakoa se u Meksiku, ali i izvan ove zemlje u meksičkim restoranima, jede topla u kukuruznoj tortilji sa gvakamole salsom. U prošlosti se za ovo jelo koristilo meso sa glava životinja.

Premda se u inostranstvu pojam meksičke hrane svodi na takose, buritose i tortilje, meksička kuhinja je neuporedivo bogatija, maštovitija, raznovrsnija od toga. Jedno od lepših sećanja i prijatnijih doživljaja u Meksiku biće makar jedno od njihovih jela.

Meksička kuhinja je poznata po jakim ukusima, po začinima, po čiliju. ALi ona je i mnogo više od toga - čitava životna filozofija, naročiti pogled na svet, koji će tuiristi biti najmanje jednako zanimljiv, kao i sve ostale turističke atrakcije kojima Meksiko privlači stotine hiljada posetilaca svake godine.

Kuba

Pored toga što se nalazi na najvećem karipskom ostrvu, Kuba je posebna i po tome što ima veoma bogatu istoriju i izuzetno jedinstvenu kulturu. Država Kuba se ustvari sastoji od istoimenog ostrva, ostrva Isla de huventud i više arhipelaga manjih ostrva. Najveći i glavni grad ove ostrvske države je Havana, dok je drugi po veličini Santjago de Kuba. Samo nepunih dvesta kilometara severno od Kube su Sjedinjene američke Države, Bahami i Meksiko su zapadno, Kajmanska ostrva i Jamajka su južno, a jugoistočno od Kube su Haiti i Dominikanska republika. Ostrvlje koje danas čini Kubu otkrio je 1492. godine Kristofer Kolumbo i ono je bilo špansko vlasništvo sve do špansko američkoog rata 1898. godine, dok je Kuba nezavisnost od Sjedinjenih Država stekla 1902. Kubanska revolucija, koja je trajala od 1956. do 1959. svrgnula je diktatorski režim Fulgencija Batiste, i uspostavila socijalističku vladavinu Fidela Kastra.

Konkvistador koji je osvojio Kubu bio je Dijego Velaskez de Kueljar, a ocem kubanske nacije smatraju Karlosa Manuela de Sespedesa, koji je autor deklaracije nezavisnosti od Španije iz 1868. godine. Na početku XX veka na oblikovanje Kubanskog nacionalnog identiteta uticao je i Hoze Hulijan Marti, veliki nacionalni heroj Kube. 1940. na mesto demokratski izabranog predsednika dolazi Fulgensio Batista. Od polovine tridesetih godina ekonomsko stanje postajalo je sve teže i teže, iako je Kuba bila jedan od vodećih svetskih proizvođača šećera. A onda se 2. decembra 1956. na Kubu iskrcao Fidel Kastro.

Pre nego što se revolucija završila 1959. godine, Kuba je bila veoma popularno odredište među američkim turistima, prvenstveno zbog velikog broja kasina koje je organizovala američka mafija. To je bio jedan od razloga da se Batistin režim smatra izdajničkim, ali i razlog zbog kog je mafia mrzela Kastra. Takođe, pre revolucije veliki broj državljana Sjedinjenih država imao je nekretnine na Kubi, a američke kompanije imale su pogone u ovoj ostrvskoj zemlji, gde je radna snaga bila jeftinija nego u samim Sjedinjenim Državama. I pored velikog neprijateljstva između dve zemlje, građanima Sjedinjenih Država koji imaju rođake na Kubi dopušteno je da uđu na teritoriju Kube.

Kubanski turizam nije bio razvijen sve do devedestih godina prošlog veka, kada je Sovjetski Savez poklekao. Kuba se otvorila za strane turiste i bila neotkriveno područje prepuno čudesnih lepota. Kubu su praktično osvojili turisti iz Evrope, ali i iz Kanade i čak i Sjedinjenih Država. U tipično turističkim područjima ima veoma kvalitetnih hotela, dok po zabačenijim krajevima posetilac može da nađe smeštaj u privatnim kućama, takozvanim kasas partikulares. Iako je bukvalno decenijama pod embargom svog moćnog mrgodnog suseda, Sjedinjenih Država, na Kubi se turista neće susresti sa problemima tipa nedostatka struje ili vode. Ranije je energetska situacija bila nešto nepovoljnija, ali se ona sada u velikoj meri stabilizuje.

Najznačajniji kubanski gradovi su Havana – poznata po noćnom životu, Baracoa – nekadašnja prestonica danas najpoznatija po plažama, Santa Klara – mesto u kome se nalazi mauzolej Ernesta Če Gevare, Santjago de Kuba – pravi karipski prioblani grad, Trinidad – grad sa šarmantnim kolonijalnim zgradama koji se nalazi na UNESKOvom popisu svetske baštine i Vanadero – jedno od najpoznatijih turističkih mesta. Ostale turističke destinacije su ostrvce Kajo Largo, potom Isla de la Huventud, Hardines de la Rej, Maria la Gorda, Varadero plaja i druga.

Kuba ima i predivne nacionalne parkove. Vinjales se nalazi u regionu Pinal del Rio, poznat je po planinama i pećinama. Takođe je turistički najrazvijeniji od svih nacionalnih parkova Kube. Park nasional la guira je u istom regionu i slično izgleda kao Vinjales, ali nije tako turistički razvijen. Reserva de la biosfera Siera del Rosario je još jedno mesto sa područja Kube koje se nalazi na spisku Uneska. Glavne tačke u ovom parku su Soroa i Las terazas. U regionu Mantazas nalazi se Park Sjenaga de Zapata, koji umnogome podseća na Everglejds na Floridi i najpoznatiji je kao odlično mesto za posmatranje ptica i ronjenje. Osim toga, bio je poprište na kome se završio neslavni pokušaj puča 1961. poznat pod nazivom invazija u Zalivu svinja. Gran Park Natural Topes de Kolantes je nacionalni park u planinama Siera del Emkambraj, koji se proteže kroz regione Sjenfuegos, Vilja Klara i Sankti Spiritus.

Dok je za građane većine država potrebna viza da bi stupili na tlo Kube, za naše državljane ona nije potrebna. Bez vize na Kubi možete ostati devedeset dana^. Pri izlasku iz zemlje plaća se izlazna taksa od 25 dolara. Takođe, treba znati da na Kubi postoje dve monete: redovni kubanski pezos i konvertibilni pezos koji koriste samo turisti. Jedan redovni pezos vredi oko tri evrocenta, dok turistički pezos vredi 76 evrocenta. Bolje je da pezose kupite za evre, nego za američke dolare, jer ćete sa evrima imati mnogo povoljniji kurs, budući da od 2004. godine vlasti na Kubi ne gledaju blagonaklono na američku valutu.

Glavni način dolaska na Kubu je avionom, a glavni aerodrom je Hoze Marti pored Hvane. Ima linije prema Kanadi, Meksiku i Evropi. Nacionalna avio kompanija je Kubana de aviajasjon. Od aerodroma do Havane taksi će naplatiti 25 konvertibilnih pezosa, ali može se naći i povoljnija vožnja. Pametno je ne pakovati vredne stvari u čekirani prtljag.

Kuba pruža dosta načina za istraživanje svojih lepota. Najjednostavnije je da putujete autobusom: linije su dobro organizovane, autobusi su udobni, klimatizovani i brzi. Postoji nekoliko transportnih preduzeća koja saobraćaju velikim turističkim autobusima, a ima i preduzeća koja se baziraju na minibusevima – što jeste nešto skuplja varijanta, ali pruža više slobode. U svakom slučaju cene ovakvog prevoza kreću se od 18 do 50 turističkih pezosa. Taksi je prilično skup za duže distance i može da iznese i do 150 konvertibilnih pezosa na istoj relaciji. Ako želite da iznajmite automobil, moraćete da položite depozit od 200 konvertibilnih pezosa, a najam košta oko 65 turističkih pezosa dnevno. Gorivo je relativno pristupačno, a saobraćaj izvan velikih gradova može da bude naporan. Najjeftiniji način da obiđete Kubu je – stopiranje, koje država podržava i ohrabruje. Ovakva vožnja je prelep i uzbudljiv način da se obiđe unutrašnjost Kube.

Glavna železnička pruga na Kubi proteže se od Havane do grada Santjago de Kuba, a važnije stanice su Santa Klara i Kamaguej. Uopte uzev, turista ima praktično neograničeni broj kombinacija. Najbolje doba za odlazaka na Kubu je između decembra i aprila, jer kubansko leto ume da bude neprijatno žarko za evropljane. Takođe, leti skoče sve cene.

Službeni jezik na Kubi je španski, ali sličan onome koji se govori u dominikanskoj republici ili Meksiku, prilično različit od evropskog izgovora. U nekim turističkim mestima se govori i engleski, ali će znanje bar nekoliko najosnovnijih španskih reči turisti biti u mnogome od koristi. Kubanci su ljubazan narod i vole da razgovaraju sa turistima. Kuba je generalno veoma bezbedna zemlja. Načelno se turistima skreće pažnja da se ne petljaju u tri stvri: politiku, prostituciju i nelegalne supstance.

Pored prirodnih lepota, ima mnogo zanimljivih mesta gde možete da odete. Jedno od takvih mesta je Tropikana, bivše mafijaško sastajalište. Ovaj ekskluzivni klub svojom atmosferom čuva ono vreme kada su u njemu najbrojniji bili amerikanci. Turisti obično kažu kako je klub Tropikana tako dobro sačuvan, da boravak u njemu izgleda kao da ste prošli kroz vremeplov.

Jedna od stvari koje ne bi trebalo da propustite na kubi je večernji afrokubanski ples. Veče plesa održava se u svakom kvartu i svakom susedstvu svake večeri, budući da su muzika i ples veoma značajni u popularnoj kulturi Kube. U svakom susedstvu takođe postoji makar po jedan muzički sastav. Imaćete doživljaj da gledate mjuzikl sa kubanskom muzikom – uživo, jer nema loših bendova. Na Kubi možete da probate najbolje sveže voćne sokove, jer Kuba obiluje voćem i sokovi su i veoma pristupačni i veoma dostupni.

Pored muzike u većim gradvima, najpre u Havani, postoje impresivni muzeji. Kubanska hrana je takođe veoma jedinstvena. Ima više stvari koje možete da doživite i isprobate, nego što ćete imati vremena. To znači da se vredi i vratiti na Kubu, jednu od najjedinstvenijih destinacija na svetu.



Bratislava

Bratislava – glavni i sa 426 hiljada stanovnika najveći grad republike Slovačke – od Beča je udaljen samo 60 kilometara, i to su dva najbliža glavna grada u Evropi, a pre Prvog svetskog rata Bratislava i predgrađe Beča bili su povezani tramvajskom linijom. Danas se glavni grad Slovačke nalazi gotovo na granici sa Austrijom i Mađarskom, pa je to jedini glavni grad na svetu koji se graniči sa dve države. Grad koji su Nemci zvali Presburg, a Mađari Pozonji još od davnih vremena bio je jedno od kulturnih središta srednje Evrope.

Grad je danas veoma zanimljiv za turiste, pa ima odlične smeštajne kapacitete, a i gradski prevoz je dobro organizovan, sa čak 20 noćnih autobuskih linija i 60 dnevnih, a ima i tramvaja i trolejbusa, koji ukupno pokrivaju celi grad.

Bratislava se prvi put pominje u spisu koji opisuje bitki Bavaraca i Ugara, koja se desila isped bratislavskog zamka početkom X veka. Kako je dvorac bio nazvan prema moravskom princu Preslavu, ime grada se u nemački prenelo kao Presburg. U doba renesanse grad su, po tome što leži na Dunavu, nazivali i Istropolis. Današnje ime grada datira iz 1837. kada je Šafarik dao pretpostavku da ime grada dolazi od imena češkog vladara Bretislava. Posle Prvog svetskog rata bilo je predloga čak da se, prema američkom predsedniku u to doba, grad nazove Vilsonovo mesto, međutim i posle osnivanja Čehoslovačke, grad je zadržao ime Bratislava.

Na ovom mestu život postoji još iz mlađeg kamenog doba. U III veku pre nove ere na mestu današnje Bratislave postojala je poznata keltska kovačnica, gde su se proizvodili srebrnjaci poznatiji kao bjateci. Rimljani su kasnije na tom mestu podigli jako utvrđenje Limes Romanus i otpočeli sa proizvodnjom vina i gajenja vinove loze. Sa dolaskom Slovena ovde se razvijaju važne države. U X veku ovo područje osvajaju Ugari, a Zigmund od Luksemburga daje Presburgu status slobodnog grada. Posle turske pobede kod Mohača osmanlije nadiru i prema Presbugru, ali ne uspevaju da ga osvoje, a zbog turskih osvajanja ovo postaje novi glavni grad Ugarske. Tako od 1536. ovaj grad je prestonica kraljeva, nadbiskupa i plemstva. Kraljevi su krunisani u katedrali svetog Martina, sa dolaskom reformacije stvaraju se podele među stanovništvom. Ustanci protiv habzburgovaca prekidaju se u XVIII veku, kada – u doba Marije Terezije – današnja Bratislava postaje najveći i najvažniji grad na prostoru današnje Slovačke, ali i Mađarske. Gradska populacija je utrostručena, izgrađena su mnoga nova zdanja. Ovde su štampane prve novine na mađarskom i na slovačkom jeziku. Međutim, kako se produbljivao jaz između Austrijanaca i Mađara i kako su pripadnici vladajuće dinastije pokušavali da ga prevaziđu, ovaj grad gubi na važnosti – krunu odnose u Beč, a mnoge institucije sele se u Budim. U kasnijem razdoblju grad osvaja Napoleonova vojska, biva mađarizovan, ali se u isto vreme razvija i transport i industrija. Prvi stalni most grad je dobio krajem XIX veka, i to je današnji Stari most.

Posle Prvog svetskog rata grad biva pripojen novonastaloj Čehoslovačkoj, iako su nemačka i mađarska manjina pokušale to da spreče. Od 1919. grad se zove kao i danas – Bratislava, što je izazvalo veliko iseljavanje Mađara. U toku Drugog svetskog rata, opet, Bratislava postaje glavni grad marionetske Slovačke, koja je nastala pod patronatom Trećeg rajha, ali je na kraju ipak okupirana 1944. godine, da bi je oslobodila Crvena armija naredne godine. Komunisti osvajaju vlast 1948 godine, proširuju grad, povećava se broj stanovnika, a usvaja se zakon prema kome se pripadnicima nemačke manjine neće vratiti imovina, ako su se povukli sa nacističkim snagama. Grad obiluje prepoznatljivom socrealističnom arhitekturom iz doba komunističke vladavine. 1968 grad biva okupiran od strane članica varšavskog pakta, a 1989. pada komunistička vlast. Novo uređenje donelo je i novi ritam života, pa se Bratislava razvija najviše u ekonomskom smislu.

Dunav Bratislavu deli na dva dela: rezdencijalni i industrijski. Delovi su spojeni mnoštvom mostova, a neki od njih su pravi biseri graditeljstva. Novi most, koji se ranije zvao Most slovačkog narodnog ustanka, dugačak je 430 metara i građen je u komunističko doba, ali se upravo na njemu nalazi jedna on najpoesećenijih znamenitosti: restoran u obliku NLO-a na visini od 84 metra. U cenutru gradskog dela nalaze se skupština, rezidencija predsednika države, opera i stari grad. Bratislavski hrad je današnji izgled dobio u XV veku, kada je ojačan zbog napada husita, jer je taj period istorije obeležen sukobima protestanata i katolika. U prvoj polovini XV veka trajao je verski rat u kome je nestalo bezbroj kulturnih spomenika i umetničkih dela. Inače, dvorac verovatno potiče iz X veka, a u vreme kada je Presburg bio glavni grad Mađarske, ovo je bila kraljevska rezidencija. Poslednju rekonstrukciju Bratislavskog hrada u baroknom stilu izvršila je Marija Terezija, a početkom narednog veka pijani austrijski vojnici nehatom izazivaju požar u kome je veliki deo dvorac potpuno uništen. Celovita restauracije izvršena je tek u drugoj polovini XX veka, pod komunističkom vlašću. Danas je to, pored izložbenog prostora, i prostor u kome se nalaze neke institucije slovačke vlade. Inače, ovaj dvorac je jedno od retkih mesta sa koga se mogu videti tri države: Austrija, Mađarska i Slovačka.

U vreme kada je Presburg bio ugarska prestonica, mađarski kraljevi krunisani su u katedrali svetog Martina, što je danas najistaknutija gotička građevina u gradu. U tom hramu je krunisana i Marija Terezija. Trobrodna građevina sa krstom u osnovi izgrađena je na mestu prethodne romaničke crkve, ali pošto je 1760. munja uništila gotički vrh, crkva je obnovljena sa vrhom u baroknom stilu, koji je – opet – stradao u požaru polovinom XIX veka, a nekoliko godina kasnije je i obnovljen. U ovoj crkvi su često svirali Ludvig van Betoven i Franc List.

Poznata crkva je i cistertitski samostan svete Klare iz XIII veka, koja danas ima izložbenu postavku srednjovekovnih umetničkih predmeta, koja svakako zaslužuje da se vidi.

Mihaelov toranj je jedina sačuvana osmatračnica nekadašnjeg odbrambenog sistema i to je danas izložbeni prostor u kome je izložena zbirka oružja iz gradskog muzeja.

U staroj, poznatoj Venturskoj ulici pored univerzitetske biblioteke nalazi se koncertni paviljon, gde je prvi put, kao devetogodišnjak, nastupao Franc List, a nekoliko kuća niže je i tzv. Mocartova kuće, tako nazvana zbog toga što je 1762 u njoj svirao šestogodišnji Volfgang Amadeus Mocart. Glavni trg starog bratislavskog grada zove se hlavne namestie, jedno je od najomiljenjih gradskih sastajališta, na sredini trga nalazi se Rolandova fontana, nazvana tako zbog kipa kralja Maksimilijana, koga su posle počeli smatrati herojem Rolandom.

Ovaj trg nastavlja se na Františkanske namestie, trg na čijoj je istočnoj strani crkva koja je isprva bila protestantska, ali su je kasnije osvojili jezuiti. Malo severnije od ove, nalazi se franjevačka crkva, jedan od najstarijih hramova u Bratislavi.

Gradski muzej nalazi se u staroj gradskoj većnici koja potiče iz prve polovine XV veka, a muzej koji se tu nalazi najstariji je u Slovačkoj.

Primacilni trg dobio je ime po nadbiskupskoj palati koja se na njemu nalazi. Bogato ukrašenja unutrašnjost građevine ima delove koji podsećaju na Versaj, a ovde su nekada nastupali Mocart, Betoven, Bartok i List.

Veoma značajan trg je i Slovenske narodne povstanie, sa spomenikom koji građani Bratislave zovu Ljuta porodica, jer spomenik je posvećen ustanku protiv fašizma. Na ovom mestu su se građani sastajali kada je oboren komunistički režim, kao i kada se raspala Čehoslovačka.

Trg Kamene namestie je najveća gradska šoping zona sa velikom robnom kućom.

Moskva

Moskva je glavni i najmnogoljudniji grad u Ruskoj federaciji, i ujedno najseverniji megapolis na planeti, premda nije i najhadniji. Prema broju stanovnika dolazi na šesto mesto, iza Šangaja, Istanbula, Karačija, Mumbaja i Pekinga. Ono što je zanimljivo, i za grad koji je veoma dugo bio centar socijalističkog dela sveta, Moskva je pretekla Njujork po broju milijardera, jer prema Forbsovoj listi 2011 godine u Moskvi je živelo njih 79. Grad je smešten na obalama reke Moskve i predstavlja centralnu federalnu jedinicu evropskog dela Rusije. Grad ima dugu istoriju kao prestonica, prvo nekadašnjeg velikog moskovskog vojvodstva, potom carske Rusije i, na kraju, Sovjetskog Saveza.

Grad ima bogatu saobraćajnu infrastrukturu i opslužuju ga četiri međunarodna aerodroma, devet železničkih stanica i metro, jedan od najdubljih na svetu, koji je i sam znamenitost, zbog poznate arhitekture na svojih 185 stanica. Kroz vekove grad je dobijao različite epitete, kao treći Rim, prvoprestoni grad i belokamena.

Prvi pomen grada potiče iz 1147. godine, a postoji više hipoteza koje objašnjavaju nastanak imena Moskva. Zabeleženo je da su prve, drvene zidine Kremlja, koji je i danas centar grada i najpoznatija znametnitost Moskve, sagrađene 1156. godine. Sve do 15. veka grad je bio u opasnosti od mongolskih najezdi, a konačno je oslobođen 1480. godine i postao najmoćniji centar tadašnje Rusije. Za vreme cara Ivana trećeg Moskva postaje prestonica Ruske države. 1571. godine Tatari napadaju Moskvu i spalili su sve osim Kremlja. U narednim vekovima, grad Moskva bio je poprište velikih borbi i nadiranja Šveđana, Poljaka i Litvanaca, sve dok ruski car Petar Veliki nije prestonicom proglasio novoizgrađenu metropolu Sankt Petersburg, 1712. godine. Ostalo je zabeleženo da su Moskvu spalili sami Moskovljani u toku nadiranja Francuza 1812. godine, što je desetkovalo Napoleonovu veliku armiju, koja je ostala bez infrastrukture koja bi održavala snabdevanje, pa su vojnici bili lak plen gladi i ruske zime. Posle oktobarske revolucije, 1918. godine Moskva ponovo postaje prestonica, a u toku drugog svetskog rata tu se nalazio i glavni štab Crvene armije. Oko 180 hiljada sovjetskih vojnika branilo je Moskvu od fašističkog nadiranja. Ipak, Staljin je odbio da napusti prestonicu, što je značilo da se ni jedna institucija ne sme evakuisati, pa je palo mnogo žrtava u odbrani grada. Zbog toga je pobeda nad fašistima za Moskovljane tako važna, da prestavlja praznik. 1980 godine Moskva je bila domaćin letnjih olimpijskih igara, koje su selekcije Sjedinjenih država bojkotovale zbog rivaliteta istočnog i zapadnog bloka i zategnutih političkih odnosa. Od pada komunizma Moskva dobija unekoliko novi izgled, sa novom arhitekturom i sa novim stilom života u gradu.

Četrdeset devet mostova spaja obale reke Moskve u gradu. Saobraćajna infrastruktura konstruisana je po principu prstena, tako da najuži prsten – Bulevarnoje kolco – kruži oko Kremlja, a dalji prstenovi su sve obimniji. Drugi prsten koji se nalazi u centru grada je Sadovoje kolco, dok je treći prsten ustvari autoput koji je izgrađen 2003. godine. Četvrti prsten je takođe autoput, a peti kruži oko celog grada i zove se Moskovskaja kolcevnaja avtomobiljnaja daroga. Čak i drumovi izvan grada prate ovaj koncetrični oblik.

U Moskvi živi jedanaest ipo miliona ljudi, a najveći postotak Moskovljana čine Rusi, skoro 1o miliona, dok iza njih slede Ukrajinci i druge nacionalnosti bivšeg Svojetskog Saveza.

Moskva je sedište patrijarha Ruske pravoslavne crkve, a patrijaršija se nalazi u Danilovom manastiru. Zbog toga su Moskvu pre 1917. zvali i grad četrdeset puta četrdeset crkava. Od 1991. obnovljen je izvestan broj hramova koji su srušili boljševici.

Ono što je najprepoznatljivije u Moskvi svakako je Kremlj, sa Crvenim trgom ispred i Katedralom Svetog Vasilija, kao i obnovljeni katedralni hram Hrista Spasitelja. Crkvu je srušila boljševička vlast i na tom mestu zamislili su veliki kompleks, koji bi prikazao monumentalnost sovjetske snage. Pošto ta ideja nije realizovana, na mestu nekadašnje crkve komunistička vlast izgradila je – bazen. Početkom 21. veka hram je obnovljen i ima identičan izgled kao i onaj koji su komunisti srušili. Najveći broj malih crkava koje su stradale u sovjetskom urbanističkom konceptu nije obnovljen.

Priča kaže da je car Ivan Grozni, koji je oblikovao Kremlj onako kako on i danas izgleda, toliko bio oduševljen crkvenim kupolama, da je naredio da majstori koji su ih sazidali budu oslepljeni, kako nikada više ne bi sagradili nešto tako lepo.

Najveći broj moskovskih znamenitosti koje su nestale za vreme komunističkog režima srušen je za vladavine Staljina, koji je imao plan da modernizuje saobraćajnu infrastrukturu i olakša kretanje po gradu po svaku cenu, pa su zdanja poput Sukarevog tornja nestala da bi se izgradile železniče linije sa po deset koloseka. Najporepoznatljivije arhitektonsko obeležje iz komunističkog doba su sedam zgrada koje Moskovljani nazivaju sestrama, ili – pošto su izgrađene u vreme Josifa Visarionoviča Staljina – Staljinskije visotki. Bila je u planu i osmo zdanje u seriji, ali do realizacije nikad nije došlo. Te zgrade su kasniji naraštaji nazvali staljinističkom gotičkom arhitekturom. Ipak, najviše zdanje u okviru grada je toranj Ostankino, koji je izgrađen 1967, i trenutno je četvrta zgrada po visini, posle Burd Kalifa u Dubaiju, Kanton tornja u Guanzou i Si En tornja u Torontu. Stambene četvrti iz doba komunizma prepoznatljivo su montone, jer dok se sovjetsko vreme vodilo računa da svaki radnik ima krov nad glavom, estetika je bila jedno vreme čak proglašena antipartijskom kategorijom.

U Moskvi ima skoro stotinu parkova i nekoliko botaničkih bašti, a zone zelenila zauzimaju 450 kvadratnih kilometara, naspram 100 kvadratnih kilometara izgrađene površine, zbog čega se ruska prestonica smatra jednim od najzelenijih velikih gradova u poređenju sa gradovima slične veličine u zapadnoj Evropi ili Americi. Centralni gradski park nosi ime književnika Maksima Gorkog i omiljeno je sastajalište građana.

Najpoznatiji gradski muzej je galerija Tretjakovskaja, u istoimenom delu grada na desnoj obali reke Moskve. Takođe, značajan je i Puškinov muzej lepih umetnosti, koji je pandam Londonskom Britiš mjuzijumu. U Moskvi se nalazi i državni istorijski muzej Rusije, smešten između Crvenog trga i trga Manježnaja, a veoma posećen je i Politehnički muzej, osnovan 1872. godine i koji je najveći muzej tehnike u Rusiji. Muzej panorame Borodino na Kuznjecovom prospektu posetiocima pruža mogućnost da pogledaju diorame bojnog polja u vreme Napoleonovog nadiranja, a ne treba propustiti ni muzej vojne istorije.

Pored muzeja, neke od najvažnijih kulturnih institucija su Baljšoj teatar, Vaktangov teatar i Moskovski umetnički teatar.

Moskovski metro je, pored toga što je posle tokijskog najdublji, možda najpoznatiji po svojim stanicama, od kojih je svaka arhitektonsko umetničko delo. Poznati su murali i mozaici kojima su stanice ukrašene. Kada je metro otvoren, 1935. godine, imao je samo dve linije, dok danas ima dvanaest linija i preko 180 stanica odlično raspoređenih po gradu. Stanica u parku Pobede, koja je izgrađena 2003. godine nalazi se 276 metara ispod zemlje i ima najduže pokretne stepenice u Evropi. Moskovski metro je jedan od najkorišćenijih metro sistema na svetu, jer dnevno preveze oko devet miliona putnika. Zbog saobraćajnih problema koji postoje u gradu velikom kao Moskva, planira se i dalje proširenje podzemne železnice. Pored metroa, javni gradski prevoz u Moskvi bazira se i na autobuskim i trolejbuskim linijama, raspoređenim kako u predgrađima, tako i u centralnim gradskim regijama. Takođe, značajna je i tramvajska mreža, koja potiče još iz 1899. godine i podeljena je u nekoliko odvojenih mreža.

Moskva je stari ekonomski i kulturni centar, ali i grad koji se i dalje razvija i širi, obogaćujući svoj identitet. Zbog brojnih kulturnih i ekonomskih veza Moskve i ruskog naroda sa našim prostorima, ruska prestonica je jedna od najposećenijih destinacija naših ljudi, kako poslovno, tako i turistički. Koji god da je razlog vašeg pua u Moskvu, ona će vam ostati u sećanju, i ostaviti veoma jak utisak na vas. 

Muzej Salvadora Dalija

Za malo drugačiju Kataloniju idemo prema severu, prema Kosta Bravi, gde se u gradu Figeras nalazi muzej Salvadora Dalija, najvažnije mesto posvećeno ovom slikaru. Dali je sam projektovao i oslikao mesto gde će se čuvati uspomena na njegov rad. Sahranjen je u podu 1989. godine i muzej služi i kao mauzolej njegovog umetničkog duha. Kada su ga jednom prilikom upitali da li koristi droge, odgovorio je da je on sam droga. Dali je autor nekih od najintrigantnijih dela XX veka i njegova nadrealistička dela i danas intrigiraju gledaoce i stručnjake. On je stvarao slike koje su fotorealistični prikazi bizarnih snoviđenja. Život mu se u potpunosti promenio 1929. kada je susreo stariju ruskinju Galu. Ona je postala njegova žena, muza, model, menadžer i emocionalni kompas. Iznad Dalijevog ličnog kadilaka naslikan je brod u kome su uživali Dali i njegova srodna duša – Gala. Kada je ona umrla, on je bio skrhan. Iz broda cure krupne plave suze. Tajna o Gali vidljiva je i u slici Abrahama Linkolna. Jedan deo muzeja je potpuno posvećen uspomeni na Galu, od nameštaja, do tavanice koja prikazuje Dalija i Galu kako dostižu nebesa.

Dali je mnogo godina proveo u obližnjem ribarskom selu Kadakesu. I od tada ono je mesto okupljanja umetnika i intelektualaca iz celog sveta. Boje i atmosfera ovog mesta nadahnjivali su brojne umetnike, poput Matisa i Pikasa. Dvadesetih godina prošlog veka Dali i Gala su se ovde preselili i doneli svetsku slavu ovog mesta. Kasa Dali je danas važno messto u ovom mestui, a njegov studio pruža uvid u način na koji je stvarao i živeo.  

Toledo

Toledo je pored ostalog poznat i po muzeju El Greka, slikara grčkog porekla, obrazovanog u Veneciji, koji je svoj životni vek proživeo u Španiji. Njegova dela se nalaze u muzeju Santa Kruz, koji je nekada bio sirotište. Mnogi uticaji se ogledaju u njegovom stvaralaštvu, od kulture u kojoj je živeo, preko lica poput onih sa ikona iz njegove domovine Grčke, i poza kao u italijanskoj umetnosti, do vidljivih uticaja katoličke Španije. El Greko je slikao natprirodne vizije, duše a ne lica, njegova umetnost je savremena čak i danas. Delo koje je nastalo godinu dana pre El Grekove smrti, predstavlja vrhunac njegove umetnosti i remek delo koje je ostalo iza njega. U njemu se kombinuju svi elementi koji su karakteristični za njegov stil. Dok Toledo spava, anđeo širi krila i uznosi Mariju u ekstazi njene vere. Nijedan slikar ni pre ni posle El Greka nije tako dočarao spiritualni svet. U blizini muzela kapela Santo Tomeo čuva najomiljeniju El Grekovu sliku – sahranu grofa Orgaza, koja prikazuje zemlju i nebo na način kako je samo Grk mogao. Grof je bio tako svet čovek, da su dva svetitelja sišla s neba da pomognu sahranu, koja se odigrala baš u ovoj kapeli. Među viđenim ljudima Toleda El Greko je naslikao i sebe, licem okrenutog ka gledaocima i svog sina – dečaka u pozadini koji pokazuje na svetitelje. Dok se duša grofa uznosi na nebo da se spiritualno rodi, Isus pokazuje na svetog Petra koji drži ključeve raja.

Toledo je tako dobro očuvan, da je celi grad proglašen nacionalnim spomenikom. Zbog toga u ovom gradu nema modernih zgrada. Španska istorijska prestonica ima viševekovnu tradiciju i sa tri strane omeđena je prirodnom granicom – rekom, a sa četvrte nepristupačnom tvrđavom. U rimsko doba ovo je bio važan trgovinski i saobraćajni čvor sa značajnom jevrejskom zajednicom, koji su posle pada carstva najpre osvojili Vizigoti, a potom osvajači iz Afrike. Vekovima kasnije hrišćani ponovo dolaze u posed ovog grada i od njega su načinili špansku religijsku i političku prestonicu. U trenutku kada se grad proširrio do reke, kralj je svoj dvor preneo u prostraniji Madrid, a Toledo su ponovo otkrili putopisci XIX veka. Danas, iako ima mali broj stanovnika i nema naročiti politički značaj, Toledo je kulturni i religijski centar. Pokretnim stepenicama posetioci mogu da dopru i do najviših delova grada, odakle se pruža predivan pogled na grad za koji vreme kao da je stalo. Ulice Toleda isprepletane su na srednjovekovni način, ali najveće znamenitosti su dobro označene. Vekovima su u ovom gradu mirno živeli zajedno hrišćani, muslimani i jevreji, i spomenici tog zajedničkog života još uvek su svuda vidljivi. U vreme islamskog cartva na iberijskom poluostrvu nauka, filozofija i umetnost su cvetali. Čak i kada su hrišćani povratili Toledo 1058.godine mnogo muslimana zanatlija je ostalo u gradu i ostavili svoj pečat u kulturi ovog grada za naredne vekove. Postoji obkekat koji liči na džamiju, ali je ustvari sinagoga. Sagradili su je islamski majstori u XII veku, pa dekor u arapskom stilu ima jevrejske motive. Dok je središnji deo sinagoge bio rezervisan za muškarce, žene su se molile iza zastora. Dve stotine godina kasnije sinagoga koja liči na džamiju pretvorena je u crkvu. Miran suživot nije mogao potrajati večno, jer je Španija ujedinjena u moćnu hrišćansku državu, pa su muslimani i jevreji imali izbor: ili da se pokrste, ili da odu. Jedna od uspomena na islamsku vladavinu je i čuveni marcipan iz Toleda i on se može pronaći u mnogim radnjama po gradu.  

Alhambra

Priča o Granadi ustvari je priča o muslimanima koji su na početku VIII veka prešli Gibraltar, osvojili celo Iberisjko poluostrvo i ubrzo preobratili stanovništvo. To doba i danas se ogleda u današnjem izgledu ove pokrajine. Najvažnije mesto je svakako – Alhambra, poslednja i najveća mozarapska palata. Čitavih nekoliko vekova Granada je bila prestonica arapskog carstva, a kako su hrišćani sve dalji dalje potiskivali osvajače, ovaj grad bio je poslednje uporište jedne civilizacije. Dok se Evropa gušila u mračnom Srednjem veku, na ovim prostorima toga nije bilo. Predivna konastrukcija ove palate bila je čudo za tadašnje Evropljane. Ustvari, ovo carstvo bilo je poznato po svojoj posvećenosti nauci, jer je zapadnoj Evropi donelo zaboravljeno kulturno blago antičke Grčke, i to filozofiju, nauku i umetnost. Na ovom mestu je sultan primao strane emisare, zadivljene izgledom palate i jezerom u kome se ona ogleda. Tavanica glavne prostorije, sastavljena od 8000 delova jedinstvene slagalice, pored sjajne geometrije predstavlja simbol savršenog alahovog svemira. Kaligrafski natpisi iz kurana nalaze se po zidovima, budući da muslimani izbegavaju prikazivanje živih stvorenja na slikama. Fraza „Samo Bog je pobednik“ nalazi se na 9000 mesta u palati Alhambra. Izlaz iz palate vodi nas u najdivniji arapski vrt u celoj Andaluziji. Ovaj vrt sa fontanama je mesto koje je na zemlji najviše ličilo na islamsku predstavu raja. Čak je i ime značilo Rajski vrt. Voda – tako retka u ostatku islamskog sveta, predstavlja najčistiji simbol života, i ona prožima celi prostor Alhambre. Konačno, u toku pohoda Rekonkvista, 1492. hrišćani su potpuno potisnuli osvajače nazad u Afriku. Ta pobeda je predstavljala početak zlatnog doba Španije, kada je Španski kralj bio najmoćniji čovek sveta i izgradio ovu renesansnu palatu u središtu Alhambre. Ovo je najlepša renesansna palata u celoj Španiji.

Pamplona

Jedno od najzanimljivijih mesta u Španiji u toku leta, prvenstveno početko jula je Pamplona, jer tada se održava trka bikova, jedan od najneobičnijih festivala u Evropi. Čitavih devet dana jula posetioci iz čitave Evrope dolaze ovde, najčešće obučeni u tradicionlanu odeću, da prisustvuju doagađaju trke sa bikovima. Odeća je podsećanje na mučenika koji je stradao u II veku, a crkvena marama je upravo simbol toga stradanja. Na ulici doduše slabo se ko seća toga i najbitnija stvar je – zabava. Poznatog pisca Ernesta Hemingveja građani Pamplone smatraju svojim sugrađaninom, jer je o ovom mestu napisao svoj klasik „The sun also rises“ i time postavio ovaj grad na kartu sveta, tako da sada milioni ljudi dolaze na ovaj festival. I pored razdragane atmosfere i mnogo alkohola koji prolazi, stvari su pod kontrolom i sve prolazi bez problema....

Trka bikova događa se rano ujutru. Posetioci stoje iza ograda, a iščekivanje je deo festivala. Ograde služe da sačuvaju posetioce, a trkači unutar staze se pripremaju na poseban način; oni ovaj ritual shvataju veoma ozbiljno i trče svake godine. U 8 sati ispaljuju raketu i trkači polaze, a nekoliko trenutaka kasnije oglašava se i druga raketa, kada puštaju bikove. Staza je duga nešto oko 700 metara i vodi do arene za borbe sa bikovima. Bikovi pređu celu tu trasu za samo dva ipo minuta. Cilj trkača je da što duže budu ispred bikova i da se sačuvaju od opasnosti, dok za vratom osećaju snagu ovih velikih životinja. Ma koliko ovo delovalo surovo prema bikovima, ni trkači ne prolaze bez posledica. Kada se trka završi, prilikom doručka ljudi gledaju snimke najbitnijih trenutaka trke. Lokalni TV kanali celog dana emituju snimak jutrošnje trke. Finale događaja održava se uveče, u areni za borbu sa bikovima, trećoj po veličini na svetu, posle madridske i one u Meskiko sitiju. Jedan po jedan bik koji je trčao onom stazom izlazi na kapiju arene u borbu sa pikadorima, banderiljerosima i matadorima. Za turiste strance ovaj događaj nema baš takvo značenje, kao za Špance, budući da za strance ova borba najčešće ne predstavlja sport, već surovost prema životinjama. Na glavnom trgu kafei su puni muzike i veselja i festival se nastavlja.  

Manastir Monserat

Još jedno veoma zanimljivo mesto u Španiji udaljeno je sat vremena od Barselone – planinsko utvrđenje koje mnogi smatraju srcem Katalonije. Žičara vodi posetioce do planinskog manastira Monserat. Legenda kaže da su planine oblikovali anđeli zlatnim alatom. Vredi potrošiti vreme na put do ovog mesta, makar samo zbog planinskog manastira Monserat zbog značaja koje ima za katalonski narod i njegovu borbu, koji zbog toga predstavlja najvažnije katalonsko mesto pokloništva već 1000 godina. Napoleonova vojska je razorila manastir, ali monasi su ga obnovili polovinom XIX veka i ponovo je postao centar nacionalnih težnji Katalonaca. O manastiru se brine desetak benediktinskih monaha sa geslom ora et labora – moli se i radi. Oni veoma gospoljubivo dočekuju kako poklonike, tako i turiste, u nadi da će i jedni i drugi iskusiti spiritualnu snagu Monserata. Glavna znamenitost manastira je mali drveni kip crne device koji je ovde otkriven u XII veku. Predanje tvrdi da je dosta starija, ali način obrade svedoči da je nastala pre 800

San Žan Pije De Port

Samo nekoliko kilometara od granice stoji francuski baskijski grad San Žan Pije De Port. Hodočasnici iz cele Evrope bi se tradicionalno ovde okupljali da zajedno pređu Pirineje i nastave hod preko Španije. Pa i danas ovde dolaze i turisti, ali i hodočasnici. U kancelariji Kamino hodočasnici se prijavljuju, pre dugog puta prema Santjagu. Dobijaju nešto kao hodočasnički pečat, koji dokazuje da su prepešačili celi put hodočasništva do svetog Jakova, odnosno Kamino – kako se taj put obično naziva. Celi put se pređe za pet nedelja, a ima i usputnih stanica za odmor. Put je inače od davnina dobro obeležen oznakama u obliku školjke, koje su simbol i svetog Jakova i samog Santjago de Kompostela, a i sami hodočasnici po običaju prave ukrase u obliku školjki. Inače, oprema za putovanje nije se puno promenila: posuda za vodu, odgovarajući štap i ukras od školjke. Hodočasnici su i od mesta predaha napravili religijska mesta, pa postoji običaj da na svakom mestu na kome zastane hodočasnik ostavi kamenčić, što simbolizuje da ostavlja deo tereta svoje duše i da spiritualno lakši nastavlja putovanje.

Prema predanju istim putem je prošao i sveti Jakov, čak od Svete Zemlje do ovog udaljenog dela Španije. Mnogo godina kasnije njegove mošti su pronađene u gradu koji će uskoro dobiti ime po njemu, da bi u XII veku papa proglasio potpuni oprost grehova onima koji krenu na ovo hodočasničko putovanje. Ipak, zanimljivo je da se taj fenomen sa relikvijama dogodio u doba kada je veći deo Španije bio pod vlašću muslimana, pa se smatra da je važnost svetog Jakova uticala na to da Evropljani poteraju osvajače u Afriku. U doba renesanse i reformacije interesovanje za ovaj put je skoro potpuno nestalo, a onda je 60-ih godina prošlog veka grupa sveštenika ponovo uspostavila tradiciju, pa stotine hiljada hodočasnika ponovo dolaze u Santjago.

Santjago de Kompostela

U Galiciji se nalazi nekadašnje odredište hodočasnika, Santjago de Kompostela. On ima dugu istoriju privlačenja putnika. Stari grad je izgrađen od granita, a arhitektura podseća da su zime ovde duge i hladne. Dok šetate preko njegovih trgova i pored brojnih crkava, lako možete da ilustrujete vreme kada je ovaj grad bio religijski centar. U vremenima kada je Evropa bila u raznim nevoljama, možda je baš na ovom mestu stvorena ideja o budućoj slobodnoj Evropi. Pored zapažene arhitekture i pokloništva kojim je obeležen, Santjago je jedan užurbani grad. Pijaca vam pruža mogućnost da nađete ono što je najvažnije za pikantnu gradsku kuhinju, dok vam farmeri predstavljaju svoje proizvode, a posetioci i lokalno stanovništvo jednako uživaju u posebnim, okruglim sirevima i plodovima mora koji su sveži koliko se to samo može.

Galicijski specijalitet je hobotnica, pripremljena na lokalni način, ili a la Galega, što znači da se sprema u bakrenim posudama i servira sa paprikom i maslinovim uljem na drvenom tanjiru, a jede čačkalicama, nikako viljuškom.

U ovom kraju ljudi imaju svoj jezik – galego. U pitanju je mešavina španskog i portugalskog, a celi ovaj kraj je posebno poznat po svojoj muzici u kojoj dominiraju gajde i snažni bubnjevi – u kojima se keltsko nasleđe glasno ogleda. Ali ništa od toga ne može da ometa hodočasnike koji se polako približavaju cilju svoga putovanja. Cilj hodočasnika kroz hiljadu godina je katedrala u kojoj se čuvaju relikvije svetog Jakova. I danas, kao i pre hiljadu godina, hodočasnici najpre odstoje neko vreme pred crkvom, prema drevnom običaju. Ipak, glavno mesto pokloništva je unutar crkve. Zamislite da ste sredonjevekovni hodočasnik, koji je upravo preprešačio stotine kilometara i došao na svoje odredište, pa je logično da će se zahvaliti svetom Jakovu za srećno pređen put. A, ako ste došli na praznik, u toku mise moći ćete da vidite ogromnu kadionicu koja okačena na plafon crkve, ljulja se iznad glava vernika. Na kraju, vrhunac pokloništva je odlazak iza oltara i poklonjenje kipu svetog Jakova.  

Bilbao

Bilbao je nedavno postao kulturni centar koji se teško može uporediti sa nekim drugim gradom u Španiji. Čitavi delovi industrijske zone raščišćeni su da bi nove građevine bile izgrađene. Ovaj most je deo te novije arhitekture. Stari grad Bilbao vredi obići. Naći ćete uske uličice stešnjene između visokih zgrada, mnoštvo prodavnica i barova. Moderna tramvajska linija spaja stari grad Bilbao i simbol urbane renesanse grada – muzej Gugenhajm. Iako je kolekcija savremene umetnosti u ovom muzeju impresivna, njegovo zdanje, otvoreno 1919. je biser arhitekture koji je Bilbao doveo na mapu zapaženijih destinacija. Arhitekta Frenk Geri je koristio tada najnovije tahnička dostignuća i materijale, načinio je revolucionarni proboj u arhitekturi i postavio nove standarde. Ustvari, danas se smatra da je on načinio arhitektonsku skulputru, koja se veoma elegantno uklopila u svoje okruženje. Mostovi i šetališta, koji su deo kompleksa, ustvari samo dovode do toga da se sama zgrada dodatno istakne. Geri je imao mnogo inspiracije i pkušao da stvori utisak struktura slobodnih u prostoru. Pred ulazom je živa skulptura od 60 000 cvetova, brižljivo gajenih u jedinstvenom obliku. Bilo je predviđeno da ona tu stoji samo neko vreme oko otvaranja muzeja, ali su se meštani grada tako zaljubili u nju, da su rešili da ostane za stalno – i tu je i danas.

Atrijum muzeja je svojevrsno srce ogranizma, jer pumpa posetioce unutar i izvan brojnih izložbenih prostorija na tri nivoa. Stakleni i kameni oblici se preklapaju, sa jedinstvenim dizajnom za koji je bio zadužen – računar. Izložbeni prostori su odlično organizovani, a audio vodiči na izvestan način daju smisao modernoj umetnosti, a ima i mnogo interaktivnih izložbi. Ovo je umetnost koja vam želi dobrodošlicu u grad – Gugenhajm muzej koji vam mami osmeh na lice. 

San Sebastijan

Postoji mnogo krajeva Španije za koje prosečan turista nikada ne čuje, budući da se aranžmani baziraju samo na najpoznatijim destinacijama. Ta mesto su često čistije lepote nego ona koja se inače obilaze. U Španiji, jedno takvo relativno skriveno mesto je Baskijski okrug. Jedna od najpoznatijih destinacija na ovom području je San Sebastijan, ili Donostia – kako lokalno baskijsko stanovništvo zove svoj grad. Sa divnim plažama,

užurbanim starim gradom i statuom Hrista koja dominira nad gradom San Sebastijan predstavlja mali Rio de Žaneiro u Evropi. Njegova Paja dela Koča u obliku školjke jedna je od najlepših peščanih plaža Evrope. I dok turisti opsedaju plažu, kameno šetalište je predviđeno za šetače i prodavce. Inače, ograda od kovanog gvožđa na ovom šetalištu postala je simbol ovog grada, i taj motiv se veoma često pojavljuje na svemu – čak i na nakitu.

Španskoj kraljici Izabeli lekari su preporučili da probleme sa kožom reši kupanjem baš ovde – u San Sebastijanu. Tako je ovo mesto postalo odredište španske aristokratije. Do XX veka ovo mesto je cvetalo u Belleepoque i bilo glavno odredište krema Evrope. Nicali su hoteli, pozorišta i kockarnice. Čak je i antibaskijski španski diktator Franko ovde proveo 35 letnjih odmora.

Stari grad stoji naslonjen na brdo koje ga je nekada štitilo. To je mesto gde je pre oko 1000 godina nastao San Sebastijan. Luka, koja danas udomljava jahte, ima dugi staž, jer je San Sebastijan bio ribarsko mesto. Pošto je grad skoro potpuno nestao u velikom požaru 1813. godine i potom nanovo izgrađen, njegova arhitektura je skoro uniformno neoklasicistička; međutim, njegove lepe ulice kriju i po neko iznenađenje, u vidu gotičkih i baroknih crkava, zanimljivih trgova fascinantnih prodavnica koje daju uvid u neobičnu kulturu ovog mesta. Tako, jedna od najvažnijih stvari u njihovoj kulturi je usoljena riba bakalar. Nekada su je mornari i ribolovci imali na svojim plovilima i njome se hranili, a u međuvremenu ona je postala značajna i u baskijskoj kulturi i kuhinji. Baskijska kuhinja je veoma raznovrsna.

Glavni trg starog grada, na kome su danas kafei, nekada je bio mesta održavanja borbi sa bikovima. Grb San Sebastijana prikazuje brod – podsetnik na slavnu pomorsku istoriju ovog mesta i njegove okoline.

Kipar

Kipar, ili na grčkom Kipros, je ostrvska zemlja u istočnom Mediteranu, istočno od Grčke, južno od Turske, zapadno od Sirije i severno od Egipta, i treće je ostrvo po veličini u Sredozemnom moru, posle italijanskih ostrva Sicilije i Sardinije. Kipar ima bogatu istoriju, jer najranija naselja na ovom ostrvu datiraju iz 10 milenijuma stare ere. Arheološko nalazište kod sela Kirokitia je pod zaštitom Uneska i predstavlja naselje iz 6800. godine pre nove ere. Pošto je ostrvo veoma značajna strateška tačka, zauzimale su ga mnoge velike sile, Hititi, Asirci, Arapi, Latini, Mlećani, Turci. Pod otomanskom vladavinom Kipar je bio preko trista godina, a pod britanski protektorat potpao je 1878. godine, dok je nezavisnost dobio 1960. godine. Najtragičniji period novije istorije Kipra su sedamdesete godine XX veka, kada su se protiv većinskih Grka pobunili kiparski Turci i jedan deo ostrva proglasili nezavisnom državom, koju, doduše, nije priznala ni jedna druga zemlja osim Turske, prema kojoj kiparski Turci gravitiraju kulturno i ekonomski.

Ostvro je ime dobilo po grčkoj reči za drvo kiparisa, ili po sumerskoj reči za bakar – kubar, a ta pretpostavka dolazi od latinske reči za bakar – kiparski metal ili Kuprum. Ono po čemu je Kipar takođe bio poznat u antičkom svetu je Petre tu romiu - mesto gde je u morskoj peni prema grčkoj mitologiji rođena boginja Afrodita.

Grci se na Kipar naseljavaju na samom kraju bronzanog doba, posle propasti mikejske Grčke, negde između 1100. i 1050. godine pre nove ere. Činjenica da je Kipar bio jedan od centara formiranja helenske kulture ogleda se i u tome da su mnoga mesta na Kipru povezana sa grčkom mitologijom. Premda su velike sile starog sveta često zauzimale Kipar, posle Aleksandra Makedonskog i njegovih naslednika, posebno egipatske dinastije Ptolemeja, Kipar je pod neprekidnom grčkom vlašću sve do 58. godine pre nove ere, kada postaje deo Rimske države. Pred kraj XII veka Kipar osvajaju Latini na svom neostvarenom putu prema svetoj zemlji. Zbog toga ne postoji ni jedna crkva iz ranijeg perioda, jer su Latini, premda i sami hrišćani, posebnu brigu vodili da unište sve vizantijske hramove na ostrvu, a samo ostrvo bilo je predmet trgovine među zapadnim velmožama, što je uzrokovalo ogromne žrtve među kiparskim Grcima. Ipak, i pored svih osvajača i pokušaja da ih asimiliraju, kiparski Grci sačuvali su svoj kulturni i nacionalni identitet, koji i danas sa ponosom ističu. U doba turske vladavine, kiparskim Grcima upravljali su poglavari kiparske Crkve, što se kasnije odrazilo na to da prvi predsednik nezavisnog Kipra bude kiparski arhiepiskop Makarije Treći. Takođe, od kada je Kipar postao deo Evropske unije, on je jedna od šest zemalja Unije koje imaju državnu crkvu. Od podele ostrva na grčki i turski deo bilo je više pokušaja da se sukob prevaziđe, ali do sada se nije došlo do rešenja koje bi zadovoljilo obe strane.

Na Kipru vlada suptropska mediteranska klima, koju karakterišu veoma topla leta i veoma blage zime. Ostrvo ima najtopliji klimat u celom mediteranskom području, a prosečna godišnja dnevna temperatura u priobalnom području iznosi 24 °C, s tim što leto praktično traje 8 meseci, tako što počinje u aprilu, a završava se u Novembru. Čak i u preostala 4 meseca, temperatura ponekad i prelazi 20 °C. +

Problem sa kojim se Kipar godinama suočava je nedostatak vode, posebno izražen u najnovije vreme, usled povećanja populacije i velikog broja turista koji posećuju ostrvo.

Kipar je značajna ekonomska tačka, kako za Evropu, tako i za celi svet, jer se tu zbog razvijene infrastrukture nalaze baze brojnih ofšor kompanija, a ekonomija ostrva zasniva se i na pomorskom prevozu, bankarskim uslugama i turizmu. U skorije vreme sve značajnija postaju nalazišta prirodnog gasa u oblasti Afrodita, oko 170 kilometara od Limasola. S druge strane, ekonomija dela koji je okupirala turska manjina donedavno je stagnirala, da bi značajan rast zabeležila usled relativne stabilnosti nove turske lire.

Na Kipru ima dva međunarodna aerodroma: Larnaka i Pafos. Aerodrom u Nikoziji zatvoren je od 1974. godine. Dve glavne kiparske luke su Limasol i Larnaka. Zbog veoma razvijene ekonomije i turizma, sporazumevanje na Kipru je relativno jednostavno ukoliko govorite neki od svetskih jezika, jer ogroman procenat stanovništva govori engleski, francuski i nemački.

Kultura na Kipru je, kao maltene i sve drugo, strogo podeljena na grčku i tursku. Turska kulturna sfera datira, naravno, od doba osmanlijske vladavine, a kasniji britanski protektorat nije se zauzimao na polju integrisanja dva naroda, pa je ostrvo ostalo podeljeno na dva dela i u domenu kulture. Onaj deo, međutim, koji je okrenut turizmu, pripada grčkom delu i ima mnogo toga da ponudi posetiocu. Prvo što je značajno na Kipru je umetnost, sa izuzetno dugom tradicijom i kasnijim uticajima francuskog gotičkog stila i renesanse koju je donela latinska dominacija sve do kraja srednjeg veka. Upravo je antička umetnost jedna od znamenitosti po kojima je kiparska turistička ponuda poznata. Premda je ono što turiste najviše privlači na Kipar je predivna priroda koja krasi ovo ostrvo, predivne, uređene plaže i jedinstvena mediteranska klima. Najznačajnije plaže nalaze se kod Pafosa, Limasola, Aje Nape, Morfua i spadaju među najlepše plaže kako Mediterana, tako i sveta. Pored kupališnog turizma, bitne su i znamenitosti kojima Kipar obiluje, a među njima na prvo mesto dolaze tri antička grada: Salamir, Kurion i Amatus. Veći broj građevina je pod zaštitom Uneska, kao što su devet pravoslavnih crkava i manastira, koji su značajna mesta pokloništva. U unutrašnjosti ostrva razvijen je i seoski turizam, zbog tradicionalnog života koji se u njima i dalje odvija.

Premda su Kiprani Grci, oni ipak imaju svoju kulturu, koja se razlikuje od kulture kopnenog dela Grčke. Ta razlika se najpre ogleda u kiparskoj kuhinji, koja je po mongo čemu jedinstvena i posetiocu pruža nešto što sasvim sigurno neće osetiti nigde drugde. Na prvom mestu u njihovoj kuhinji dolazi sir halumi, koji se spravlja od mešavine kozjeg i ovčijeg mleka, čija proizvodnja – kažu po istom receptu - datira još iz doba Vizantije. Zatim, tu je šeftalija, posebna vrsta kobasice, kao i kubes, jelo koje je došlo sa osmanlijskom okupacijom.

Za turiste sa našeg područja Kipar je uvek bio omiljeno odredište, ne samo zbog prijatne klime, već i zbog istorijskih veza i kulture bliske našem području. S druge strane, ekonomske veze sa Kiprom bile su jake i za vreme bivše SFRJ. Suština je da vas odlazak na Kipar sigurno neće razočarati.

Lost Gardens of Heligan

Engleska je zemlja poznata po mnogo čemu - bogatoj kulturi, zanimljivoj istoriji, oblačnom vremenu, čuvenom engleskom doručku, kombinaciji fiš end čips (fish and chips), pogrešnoj strani na kojoj se nalazi volan u automobilima... Ali, možda najengleskija od svih tih engleskih stvari je čuvena engleska briga o lepo uređenim vrtovima. Jedan od najlepših u Engleskoj, a svakako i u svetu jeste kompleks Lost Gardens of Heligan.

Ovaj vrt se nalazi u blizini Mevagizija u Kornvolu, i predstavlja jednu od najpopularnijih botaničkih bašti u Velikoj Britaniji. Vrt je uređen u maniru stila iz XIX veka, gde se pojedina područja razlikuju po karakteru i dizajnu. Botaničku baštu je osnovala kornvolska porodica Tremejn još polovinom XVIII veka, a i danas se nalazi na imanju čiji je vlasnik jedan od potomaka te porocie. Nakon Prvog svetskog rata ovaj prostor nekako je pao u zaborav i bio potpuno zapušten, da bi bio nanovo otkriven devedesetih godina prošlog veka, a obnova ovog retkog bisera lepote ovekovečena je u nekoliko knjiga i mnogo televizijskih emisija. U vrtu se mogu naći starti, gigantski rododendroni i kamelije, a niz manjih i većih jezeraca i bara napaja pumpa tipa vodeni ovan stara preko stotinu godina, koja još uvek besprekorno funcioniše i predstavlja atrakciju svoje vrste. Tu su i italijanski vrt, vrt po imenu džungla u kome se nalaze suptropske divlje vrste, i pored svega toga - na tom mestu se nalazi poslednje evropsko uzgajalište ananasa. Ime ovog vrsta potiče od kornvolske reči za vrbu, pa je ispravnije reći h'LIG'n, nego Heligan, iako je upravo pod tim imenom, sa nepravilnim izgovorom vrt danas poznat u svetu. Imanje Heligan je kupila porodica Tremejn još u XVI veku, a pripadnici te kuće i ranije su se brinuli o ovom prostoru, kao i baštama koje su ga neposredno okruživale. Kasnije je imanje išlo iz ruke u ruku, ali je uvek ostajalo u vlasništvu članova porodice, koji su delili zajedničku viziju vrta i razvijali ga na isti način. Biljke su dopremane iz čitavog sveta, tako da je na početku Prvog svetskog rata vrt zauzimao toliki prostor, da ga su održavala dvadeset dvojica vrtlara. Prvi svetski rat, međutim, bez povratka odneo je njih šesnaestoricu, a kasnije se broj još smanjivao. Jedan iz prve, najbrojnije ekipe imao je svoje viđenje vrta čijim se uređenjem bavio, pa je zakupio jedan deo površine ove botaničke bašte. Tako je nastao danas poznati italijanski vrt. Pojedini pripadajući objekti pretvoreni su u stambeni prostor, pa su u toku Drugog svetskog rata tu živeli američki vojnici, da bi zgrada bila prodata bez vrta sedamdesetih godina prošlog veka, kada je vrt već duboko bio zapao u zaborav i tešku zapuštenost. Nakon što je poslednji Tremejn, Džek Tremejn preminuo bez naslednika čitavo imanje prešlo je u vlasništvo povereništva koje čine dalji rođaci i potomci nekadašnje porodice Tremejn. Jedan od njih, Džon Vilis, imao je dovoljno snage i entuzijazma, a izgleda i tu tremejnovsku viziju i posvetio se uređivanju vrta sa grupom istomišljenika i zaljubljnika u Heligan Garden. Danas su kipovi koji izgledaju kao da su prekriveni travom jedna od najpoznatijih znamenitosti ovog jedinstvenog parka, ali se zapravo radi o odlično uklopljnim namerno poluzakopanim statuama koje se karakterno potpuno uklapaju u ostatak parka.

Napore da se ovaj biser jedinstvene lepote vrati u stari sjaj zabeležile su brojne televizijske kamere, ali i stručnjaci raznih profila, pa je o tom događaju ostalo mnoštvo uspomena i svedočanstava, od fotografija, preko popularnih televizijskih emisija do naučnopopularnih knjiga. Sve u svemu, Lost Gardens of Heligan je mesto sa jedinstvenom i neobičnom sudbinom.

Dolina Kokora

Sudeći prema lepoti kojom je priroda obdarila ovaj kraj, komadić raja na zemlji nalazi se i u dolini Valje de kokora, koja se nalazi u republici Kolumbiji, u okugu Kvindio, smeštena u centralnim Kordiljerima, u Andima. Kokora je bilo ime Kvimbajanske princeze, kćeri lokalnog poglavice Akaime, i na jeziku domorodaca znači vodena zvezda, odnosno - na španskom - estrella de agua.

Dolina je deo nacionalnog parka prirode Los Necados, koji je republika zaštitila 1985. godine iz razloga što je to osnovno stanište drveta koje predstavlja nacionalni simbol: vrste palma de sera del kvindio (Palma de cera del quindio), ili drugim rečima - kolumbijske voštane palme. Grad koji je najbliži ovoj oazi prirode jeste Salento i on je jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u čitavoj Kolumbiji. Dolina se ustvari nalazi na toku reke Kvindio, po kojoj je čitav okrug dobio ime, a njen tok smešten je na nadmorskim visinama od 1800 do 2400 metara. Sama dolina nalazi se na oko 25 kilometara severoistočno od okružnog administrativnog centra, grada po imenu Armenja. Nacionalni park kome dolina pripada zauzima površinu od 580 kvadratnih kilometara. Za turiste ovaj kraj je najpoznatiji po nadrealnoj lepoti, neverovatnim krajolikom ulepšanim kolumbijskim nacionalnim simbolom - voštanom palmom.

Upravo je nesavesna seča voštane palme i bila razlog iz kog je vlada odlučila da ovo područje označi kao zaštićeni nacionalni park. Stvari su bile tako ozbiljne da je pretila opasnost da ova endemska vrsta palme bude sasvim istrebljena. U aktu kojim je proglašen nacionalni park između ostalog se navodi da je voštana palma nacionalni simbol Kolumbije, te da je nužno da se ulože sredstva i stručnost u očuvanje te vrste, a da je seča ovog drveća zabranjena i kažnjiva po zakonu. Osim toga, dolina je karakteristična i po veoma blagoj klimi koja tamo vlada, a koja je posledica njene nadmorske visine i njenog reljefa. Naime, pretežno zapadni vetrovi koji dolaze sa Tihog okeana zaustavljaju se u Andima, i daju vlažnu klimu, veoma pogodnu za takozvane maglovite šume, čak i u višim predelima, jer kiša pada skoro svakog dana. Temperature mogu veoma dramatično da variraju, čak i u periodu od jednog jedinog dana. Prosečna godišnja temperatura je

15 °C, dok je maksimalna 25 stepeni, a minimalna -2 °C. Što se životinjskog sveta tiče u ovoj dolini i na širem području žive planinski tapir, puma, lenjivac, kondor iz Anda, okati medved, crnokljuni planinski tukan, andski guan, kolibri i nekoliko ugroženih vrsta, od kojih je možda najznačajnija žutouhi papagaj. Ipak, najbrojnija vrsta u dolini skoro u svakom trenutku preko cele godine su - turisti, budući da je ova dolina jedna od najznačajnijih turističkih atrakcija čitave Kolumbije, ali i šireg regiona.

Do doline se dolazi terenskim vozilima iz Salenta, a njih u gradu ime zaista veoma mnogo. Prevoz nije naročito skup, a iz doline vozači polaze oko pet popodne, pa je veoma bitno da pazite na vreme, ili da se sa svojim taksistom dogovorite o eventualno nekom drugom terminu za povratak. Sama vožnja traje nešto preko pola sata. Put je pomalo nezgodan, ali je moguće da se prevali i običnim putničkim automobilom, premda je sigurnije i svakako udobnije terenskim vozilom. Ulaz u Kokoru označava drvena kapija. Ulaz u dolinu se ne naplaćuje, uživanje u lepoti prirode treba da je, kako vlasti Kolumbije smatraju, besplatno.

Dolina nije prevelika, tako da je više - manje celu možete istražiti za jedan dan hoda, premda se turisti često odlučuju i za jahanje, što je naravno mnogo lakše, a i predstavlja jedinstveni doživljaj. Treba, međutim, imati u vidu da se dolina nalazi na prilično velikoj nadmorskoj visini, tako da je pre nego što posetite samu dolinu potrebna aklimatizacija u Andima. Čak i za fizičke spremne turiste pešačenje u tim uslovima može da bude prilično naporno. Što se onoga što privlači turiste tiče - to su samo lepota prirode i voštane palme. Jedino mesto gde se turisti mogu okrepiti je utočište za kolibrije Akaime, gde se nalazi strateški smešten kafić, u kome se može poručiti i porcija svežeg andskog sira, topla čokolada i još štošta, ali je mesto najvrednije kao mesto susreta sa drugim turistima. Izvan samog parka ima nekoliko ruralnih kafea u kojima mogu da se nađu jednostavna, ali veoma ukusna jela lokalne kuhinje. Zbog velike nadmorske visine nije pametno nositi sa sobom pivo niti bilo koji alkohol, ali je veoma uputno da ponesete količinu vode koja će vam trebati za jedan dan. Osim toga, dolina Kokora smatra se jednom od najbezbednijih svetskih turističkih destinacija. Kampovanje na prostoru nacionalnog parka takođe je veoma popularno među turistima, posebno među strancima.

Dolina Kokora je mesto koje će svakog avanturistu osvojiti svojom netaknutom lepotom i toplom gostoprimljivošću lokalnog stanovništva, koje je priča za sebe.