Francuska kuhinja

Pored svih lepota i znamenitosti, koje francuska svakako ima da ponudi svojim posetiocima, nadaleko čuvena francuska kuhinja svakako je jedan od najatraktivnijih delova francuske ponude. Francuska kuhinja je toliko značajna i uticajna u svetu kulture ishrane, pa tako i u svetu turizma, ali i u kulturi uopšte, da je ubrojana u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom Uneska zajedno sa meksičkom kuhinjom. Francuska kuhinja se veoma mnogo razvila kroz vekove; nacionalna kuhinja počela je da se formira još u Srednjem veku, a etape razvoja uvek su bile obeležavane velikim kuvarskim imenima. Banketi su u Srednjem veku bili uobičajeni u svetu aristokrata. Pripremalo bi se obično više jela, a sva su servirana odjednom. Jelo se rukama, a meso je imakano u guste veoma začinjene sosove. Pite su takođe bile uobičajene, a obrok se završavao slatkišima, najčešće kuglicama od šećera ili kristalizovanog meda. U to doba bilo je uobičajeno da dvorci imaju veštačka jezerca, ustvari male ribnjake u kojima se čuvala riba koja će biti pripremljena. Posebno su cenjeni golubovi i smatrali su se pravom poslasticom. Mnogo su se koristile i trave, i kao deo kuvanog jela, i kao začin, a važan deo u ishrani činile su i divlje zveri, koje su plemići rado lovili. Najpoznatiji kuvar tog peroda bio je Gijom Tirel, poznatiji kao Televen, dvorski kuvar Šarla Petog, francuskog vladara u XIV veku. Već u to vreme Pariz postaje centar kulturnih pokreta cele Francuske, pa je tako postao generator i prehrambenih običaja i kulinarskih konvencija. U ondašnjoj Francuskoj proces pripremanja hrane već postaje veoma ozbiljan posao i njemu se pristupa sa veoma velikom brižljivošću. Tako su se pojavili snabdevači, koji su obezbeđivlai namirnice sa raznih strana, a kuvari počinju da se bave isključivo pripremanjem hrane. U to isto vreme neki kuvari počinju da se specijalizuju za pecivo. Kolumbova otkrića takođe su u velikoj meri uticala na francusku kuhinju, pa je ona brzo prihvatila mnogo novih namirnica, koje su na stari kontinent stigle iz novog sveta. A početkom XVII veka nastaje takozvana ot kujizin - visoka kuhinja, a za taj koncept bio je zaslužan kuvar koji je u istoriji francuskog kulinastva ostao poznat pod imenom La Varen. On je autor knjige o pecivima pod naslovom Le parfe konfitivrir, dok korak dalje odlazi kuvar Fransoa Masialo, koji je delovao u vreme Luja XIV. U najvažnija dostignuća tog perioda spada običaj da se kuvanoj ribi dodaje vino koje umnogome poboljšava ukus, a tada nastaje i ragu. Čak ni revolucija nije usporila i ređaju se neke stvari koje se mogu danas prepoznati u mnogim kuhinjama sveta i nekako su postala zajedničko nasleđe čitave naše civilizacije, kao što je bešamel sos i čitav niz takozvanih baznih sosova.U to nesigurno i turbulentno doba dodatno se standardizuje francuska kuhinja knjigama recepata i pravila kao što su Le metr d'otel franses ili Le kuzinijer parizjen.Početak XX veka donosi novu modu u serviranju hrane: servis a la rus, gde se u okviru jednog obroka svako jelo servira na posebnom tanjiru. Ovaj, kako su ga Francuzi nazvali, ruski način serviranja, postao je za kratko vreme ne samo veoma popularan, nego i domaninatna, i danas se smatra standardom. Kuvanje i usluživanje postaje već prava nauka, pojavljuju se i traju časopisi sa teorijskim ogledima na tom polju. Druga polovina XX veka, promene koje su izazvale istorijske nesreće, novi odnosi u svetu, mešavina kultura i novi uticaji pokrenuli su nuvel kujizin.

Jedna od stvari koje internacionalna kuhinja duguje Francuzima jeste i marinaca. Marinacija je proces potapanja namirnica, najčešće mesa, u usoljeni, začinjeni rastvor koji neretko koristi i sirće, ili limunov sok, a ponekad i vino. Obično se dodaju i ulje, bilje i sve ono što bi mesu moglo da da dobru aromu. Mariniranje je postalo veoma popularno i što je još važnije, postalo je deo brojnih drugih nacionalnih kuhinja. Francuskoj kuhinji dugujemo i rui sos, ili takozvanu panadu. U pitanju je sos koji osim arome treba i da zgusne pripremljeno jelo i kasnije su od njega nastala tri najpoznatija francuska sosa: bešamel, velut i espanjol. Rui se najčešće pravi od istih mera brašna i masnoće. Kada su ga kasnije usvojile druge nacvionalne kuhinje, prihvatile su ga različito: kod nekih se ovaj sos priprema isključivo od maslaca, dok se dreugde on spravlja samo od ulja. U svakom slučaju masnoća se zagreva u odgovarajućoj posudi, a kada se dovoljno zagreje u vrelu masnoću dodaje se brašno uz ravnomerno neprekidno mešanje. Masa se drži na vatri dok brašno ne poprimi željenu boju sosa. Osim toga, u ovu mešavinu mogu da se dodaju i ostali sastojci, kao mlevena paprika, što je kod nas dosta često. Zanimljivo je da ovaj francuski sos čini okosnicu jednog od najpopularnijih jela kritske nacionalne kuhinje.

Francuska kuhinja se ne može zamisliti bez peciva, a francuska peciva se ne mogu zamisliti bez kroasana. U pitanju je lagano listanto testo uvijeno u rolat karakterističnog oblika polumeseca. slojevi lisnatog testa premazuju se maslacem, a mpgu se praviti varijante sa i bez fila. Njegov apopularnost posebno trraje od Drugog svetsog rata i danas je sinonim za doručak na celoj površini starog kontinenta. Kipferl, predak današnjeg kroasana pojavio se u Austriji. Kaže se da je ta kifla nastala posle poraza Osmanlija pod Bečom u XVII veku, za koji su najzaslužniji bili pekari, jer su videli da Turci pripremaju napad i alarmirali su ostale građane. Kroasan može da se uvije oko nekakvog slatkog punjenja, kao na primer čokolade, ili oko voća, može d abude premazan bademovim sirupom, a može da bude nadeven i nekom vrstom sira, ili čak nekim povrćem, kao što je na primer spanać. Međutim, i pored brojnih varijacija koje se u svetu mogu pronaći, u Francuskoj su kroasani obično bez nadeva, i jedu se bez dodatnog maslaca. Obično idu uz neku vrstu kafe, a najčešće uz čuvenu kafe gurman. Još jedno nezaobilazno francusko pecivo je čuveni hleb baget. Baget d tradisjon franses je hleb čiji sastav testa standardizuje država Francuska svojim zakonodavstvom, dok sami oblik i veličina nije zakonom određena. Obavezno se sastoji od belog brašna i kvasca, nešto sojinog brašna, maltoze i tako dalje. U zavisnosti od regiona i od vrste obeda - baget može biti duži ili kraći, ali uvek sa hrskavom korom, a proces oblikovanja testa smatra se posebno značajnim.

Inače, obed se u francuskoj sastoji najmanje od tri jela. Or d'uvre ili antre je predjelo, vrlo često je to supa. Potom dolazi plat prinsipal - glavno jelo, a zatim fromaž - odnosno sir ili neko jelo od sira. Umesto sira na meniju se može naći desert.

Jedno od najpoznatijih francuskih predjela jeste terin, rolat sa mesom ili povrćem. U pitanju je testo slično pateu, sa više seckanih dodataka, poput mesa. Muti se testo za pate, dodaju se meso ili povrće, peče se na visokoj temperaturi, ali se služi ohlađeno ili, ponegde, i na sobnoj temeperaturi. A jedan od najpoznatijih priloga glavnom jelu, posebno kada je glavno jelo testenina, odnosno pasta, jeste ratatui. Međutim, rataui je često i predjelo. Ratatui potiče iz pravanse i na starom dijalektu znači hrana koja se baca. Danas se smatra da potiče iz Nice. Često se priprema unapred, jer kad odstoji dan ovo jelo je još ukusnije. Priprema se od patlidžana, tikvice, paprike očišćene od semenki i oljuštenog paradajza. U nekim delovima same Provanse luk je nezaobilazni delo ratatuija. Obavezni začin je sveži bosiljak, a dodaju se i najoran, peršun i slično - zapravo bilje kojim je Provansa bogata. Ovo jelo slično je satarašu, koji je nama poznatiji, a u francuskoj se čak koristi i kao fil za krepe palačinke. Rataui se proširio čitavim mediteranskim basenom, ali i u kontinentalnim delovima Evrope.

Turin je čuvena francuska čorba od belog luka. Postoji mnogo lokalnih recepata i regionalnih varijacija osnovnog receprta za ovu čorbu. Tipični recept podrazumeva najmanje 20 češnjeva belog luka za ovu čorbu, a još veću količinu, ukoliko se želi snažniji i intenzivniji ukus. Mleveni ili gnječeni beli luk meša se sa crnim lukom seckanim na rebarca. U većini recepata količina belog i crnog luka je ista, i oni se kuvaju da bi im se kasnije, kao u rui-u dodaje samo brašno, da bi se čorba zgusnula Ponegde se dodaje pileći bujon. Polako se umešavaju belanci, ali dovoljno brzo da se ne formiraju grudvice. Na kraju se dodaje žumance u koje se dodaje vinsko sirće.

Foa gra je delikates od jetre pa<tke ili guske koje su specijalno zbog toga uzgajane. Priprema se na jakoj vatri, premda postoji i način pripreme na tihoj vatri. U Francuskoj se ovo jelo smatra luksuznim i priprema se samo u posebnim i svečanim prilikama, kao što su praznici. Međutim, ako je to jelo ekskluzivno, onda je pomfit, odnosno krompir pržen u dubokoj masnoći, jedno od najpoznatijih jela na celom svetu, a poteklo je upravo iz Francuske. Koristi se i kaoprilog, ali i kao glavno jelo. Može se služiti samo posoljeno, a postoje i recepti sa prelivima i mešavinom začina, kada pomfrit postaje pravo glavno jelo. Iako se generralno smatra francuskim jelom, belgijanci tvrde da pomfrit potiče upravo od njih.

Francuzi u velikoj meri koriste sireve, i poznati su po tome u celom svetu. Jedan od najomiljenijih jeste kamember, koji se koristi i kao jelo od sira, ali često i kao desert. Ovaj sir nastao je krajem XVII veka u, kako se smatra, Normandiji, u severnoj Francuskoj. Topljeni kamember sir se smatra izuzetnnim toplim predjelom. U svakodnevnoj ishrani kamember se ipak najviše koristi kao jedinstvena vrsta deserta, jer ima pun, slatkast ukus, prilično je jak i jede se uz crvno vino.

Ipak, među najpoznatije i najomiljenije deserte iz francuske kuhinje spadaju krep, krem brule i mus. Krep su palačinke čiji je glavni sastojak - maslac, koji im daje jedinstveni ukus i neponovljivo francusku aromu. Testo za krep, koje se kasnije sipa na vreli tiganj i tako se prži, sastojise od brašna, jaja, mleka i sasvim malo soli. Mogu se filovati izavijati prema želji, a u samoj Francuskoj veoma je popularan Mil krep, kolač od palačinki. Krem brule je slatkiš u čijoj osnovi su žumanci i zaslađeno mleko ili slatka pavlaka, a glazira se slojem karamela. Ne zna se tačno kada je ova poslastica nastala, a ne može se sa sigurnošću reći ni da li je zemlja njenog porekla francuska pokrajina Bretanja, ili pak Britanija. Ipak, nesumnjivo je da su Francuzi zaslužni što je ovaj desert obišao svet i pokorio ga. Da stvari budu zanimljivije, u Kataloniji postoji slična poslastica, pa tamo tvrde da je kolač ustgvari nastao kod njih. Ipak, gde god da je nastao, u svetu je prepoznatljiv po svom francuskom imenu.

Francuska kuhinja je čitac sistem zakonitosti, običaja i standarda, neodvojivo utkanih u mentalitet Francuza i običaje ove prelepe zemlje. Obed tamo predstavlja ritual, a hrana i piće su izraz poštovanja prema samom životu. Ispravno je reći da bez francuske kuhinje, Francuska ne bi bila ni upola tako zanimljiva.

Francusku kuhinju kao svetsku kulturnu baštinu štiti unesko, a ona čini značajan faktor ne samo u mentarlitetu Francuza, već i u turističkoj ponudi ove neobične zemlje.

Meksiko i njegova kuhinja

Uneskov popis svetske baštine ne završava se samo na izvanrednim arhitektonskim delima, poprištima velikih bitaka i značajnim spomenicima kulture. Jedan od najkarakterističnijih primera jeste - merksička kuhinja, jedna od retkih koje se nalaze na popisu svetske bbaštine pod zaštitom Uneska. Meksičpka kuhinja nastala je u prvom redu u procesu stapanja autohtone srednjeameričke kuhinje sa evropskom, i to na prvom mestu španskom, a taj spoj nastao je u vreme kada su Španci osvojili carstvo Acteka. Osnovne namirnice ostaju one koje potiču iz Amerike: kukuruz, pasulj i čili, dok su Španci uveli govedinu, svinjetinu, piletinu i meso koza i ovaca, kao i mlečne proizvode, poput raznih vrsta sireva, potom vino, nove začine... Iako su Španci imali ideju da u potpunosti uvedu špansku kulturu, što znači i da potpuno potisnu prekolumbovsku kuhinju, ipak nisu uspeli u tome, tako da se već u manastirima kolonijalne ere javljaju prve mešavine prehrambenih običaja domorodaca i došljaka. A ono što je danas najprimetnije: meksička kuhinja je veoma tesno povezana sa meksičkom kulturom uopšte. Čak i da to želite - premda bi to bila zaista čudna želja - prilikom posete ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji nećete moći da zaobiđete njenu kuhinju. Meksička jela čekaće vas na svakom uglu, ne samo zato što Meksikanci smatraju svoju hrano izrazom patriotizma, već zato što su druge kuhinje u Meksiku zaista slabo zastupljene. Meksikanci vole svoju hranu. Zato turista zaista treba da joj pruži šansu, a onda može i da se prepusti uživanju u njoj.

Meksička kuhinja je složena, poput drugih velikih svetskih kuhinja, koje su isto nastale mešavinom ili sudarom više kultura, poput kineske, francuske ili turske kuhinje. Nju karakterišu arome acokada, plavog patlidžana, paradajza, kakaa i vanile, ali i nekih ređih biljana, koje su bile deo ishrane pretkolumbovskih stanovnika Meksika. Još jedan nezaobilazni sastojak meksičkih jela jeste čili papričica, pa i zbog nje meksička hrana ima reputaciju veoma začinjene, jake, i veoma ljute hrane. Ako neko jelo ne sadrži čili, onda se najčešće dodaje sos, koji opet sadrži čili. U pretkolumbovskom periodu čili je bio značajan jednako koliko kukuruz i pasulj. U XVI veku Bartolomeo de las Kasas napisao je da ako domoroci ne jedu čili, smatraju da nisu ništa ni jeli. Čili je i danas nezaobilazan u jelima kao što su entomatada, ili pozoli.

Entomatada je meksičko jelo koje je veoma značajno i u ponudi brze hrane, ali se mnogo priprema i u domaćim uslovima. U pitanju je uvijena kukujruzna tortilja ispržena u ulju, a potom umočena u sos od paradajza u koji su dodati beli i crni luk, origano, so i naravno čili. Krajnji recept za sos varira od kuvara do kuvara, a entomada se kasnije puni najčešće piletinom, a može i teletinom. U svakom slučaju, pazi se da u pitanju bude bareno - mekano meso, jer se entomatada tradicionalno jede prstima, bez noža. Punjena entomatada se opet preliva paradajz sosom, ukrašava se kiselom pavlakom i rendanim sirom - i to najčešće mladim, mekim sirom, koji u meksiku zovu kvezo fresko - sveži sir.

Pozoli ili pozole, što na jeziku asteka znači penast, spada među najpopularnija kuvana jela iz pretkolumbovske ere, a nekada je ovo jelo imalo i ritualni značaj. Priprema se od posebne vrste kukuruza, koji se potapa u toku noći, a potom se kuva sa mesom, najčešće sa svinjetinom, a može i sa piletinom ili ćuretinom, čemu se naravno dodaje i čili. Recept može da sadrži i avokado, kao i druge začine, ali je najkarakterističnije za ovo jelo da je njegove istorija veoma čudna. Naime, asteci su verovali da su bogovi stvorili ljude upravo od kukuruza koji se koristi za ovo jelo, pa su slučajevi ritualnog kanibalizma u pretkolumbovskom Meskiku uvek bili vezani za pozole.

Glavni španski doprinos meksičkoj kuhinji u toj ranoj fazi spajanja bio je u tome što su iz Evrope na tlo srednje Amerike doneti mlečni proizvodi, za koje domorodačko stanovništvo gotovo da nije ni znalo. Tako da se u Meksiku vrlo brzo razvila proizvodnja sireva, koji su i među domorocima postali izuzetno popularni i veoma korišćena vrsta hrane. Šta više, sir jhe kasnije postao značajan izvozni artikal, koji je u velikoj meri uticao na razvoj meksičke ekonomije.

U najvećem delu Meksika hrana se uglavom jede kod kuće, posebno u ruralnim delovima zemlje, a priprema se od sastojaka koji su karakteristični za konkretni region. Centralni dnevni obrok je komida, što ustvari u prevodu i znači baš obrok, a jede se između 2 i 5 časova popodne. Počinje supom ili čorbom; najčešće je u pitanju pileća supa sa testeninom, ili bistra supa od povrća. Glavno jelo se najčešće sastorji od kuvanog mesa prelivenog nekim sosom, a to je u najvećem broju slučajeva salsa. Ustvari, salsa na španskom i znači sos, a u zemljama u kojima se ne govori španski ova reč obično označava ljuti sos od paradajza, a naročito one koji se koriste i kao umaci. Postoji mnogo tipova salse, a ime najčešće dobijaju ili po boji - poput salse roho, salse verde ili salse negra - ili pak po svome nastanku, kao salsa kriola. Jedna od najpoznatijih salsi je gvakamole sos čiji je glavni sastojak avokado. Ovaj sos pripremali su još Asteci, a preko savremene meksičke kuhinje stigao je i do današnje američke kuhinje gde je postao nezaobilazan i omiljeni sastojak najčepće salata, premda se koristi i kao umak. U osnovi ovog jela jeste avokado ispasiran u avanu, a dodaci su različiti - od paradajza, preko crnog i belog luka, nezaobilaznog čilija, soka limete do jogurta. U prevodu sa astečkog jezika gvakamole i znači upravo sos od avokada. Venecuelanska varijanta je tanja, slabija i kiselija i zovu je guakasaka, i pored avokada obavezno sadrži vinsko sirće, a služi se sa grilovanom hranom. A iz doba pre nego što je Meksiko upoznalo proizvodnju prerađevina od mleka postoji varijanta sosa od avokada koju su španci nazvali mantekila de povre, što znači siromahov puter; taj sos se sastoji od avokada, paradajza, ulja i limunovog soka. U svakoj od varijacija - salsa je nezaobilazni i jedan od najprepoznatljivijih delova meksičke kuhinje, kako u samom Meksiku, tako i svuda gde se meksička hrana priprema i služi. Uz meso kao glavno jelo pored salse obično idu i pasulj i tortilje, kao i voćni sok. U domaćim uslovima podrazumeva se da se za večeru posluže ostaci od ručka, dok je doručak ipak nešto bogatiji: uz toirtilje i pasulj služe se i enčilade. Enčilada je zapravo kukuruzna tortilja uvijena oko nekog punjenja i prelivena nekim sosom od čili papričice. Kao i neka druga meksićka jela, i enčilada ima veliki broj varijeteta, kao što su San Migel, Montadas, poblanas, potosinas i tako dalje.

Ono što je takođe veoma karakteristično za meksičku kuhinju, i što ona takođe nosi iz pretkolumbovskog perioda istorije ovog dela sveta, jeste da je sam pojam hrane prilično povezan sa simbolizmom i raznim proslavama, koje imaju polureligijski karakter, što je ustvari i bio jedan od razloga da Unesko proglasi meksičku kuhinju svetskom kulturnom baštinom. Za Meksikance su društveni odnosi veoma važni; to je deo meksičke kulture i pre dolaska Evropljana, a katolički misionari u Novom svetu doneli su drugačije gledište iste stvari: značaj porodice, tako da su neka od meksičkih jela, posebno ona koja se pripremaju na slavljima i proslavama, namerno komplikovana za pripremanje. Ova jela se smatraju investicijom u društveni život, u socijalne odnose, prvo u okviru rodbine, ali i na širem planu. POstoje posebna jela za dan mrtvih, za krštenja, za rođendane - za svaku priliku i proslavu. I uprkos španskoj kulturnoj dominaciji posle najezde konkvistadora meksička kuhinja zadržala je one najbitnije elemente iz astečke kulture. U XIX veku na meksičku kuhinju uticaj su izvršile brojne druge kulinarske tradicije. Najpre, u vreme francuske intervencije u Meksiku, posle 1861. godine, francuska kultura izvršila je veoma silovit uticaj na kulturu Meksika uopšte, pa tako i na prehrambene običaje. Najkarakterističniji doprinos tog vremena jeste više vrsta hleba, koji se danasmogu pronaći u meksičkim pekarama, a smatraju se delom nacionalne kuhinje. Kako su razni narodi naseljavali severnu Ameriku, nešto njihove kulture se prelilo i na Meksiko, južnog suseda Sjedinjenih Država.Kinezi, mormoni i menoniti takođe su uticali na Meksičku kuhinju, i to posebno na onaj deo prema Sjedinjenim Američkim Državama.

A još u vreme Asteka meksička kuhinja sadržala je i neke karakteristične napitke. Jedan od njih je atol. U pitanju je bezalkoholni napitak najčešće od kukuruza, ali se može spravljati i od pirinča, od sočiva, a postoje i čokoladne varuijante. Postoje i varijante koje gustinom pre podsećaju na kašu nego napitak, ali u svakom obliku - atol je nezaobilazni deo meksičke kuhinje.

Koliko je meksička kuhinja slojevita u istorijskom smislu, toliko je raznovrsna i u regionalnom pogledu. Kada su Španci stugli u severne delove Maksika, procenili su da je zemlja pogodna za stočarstvo, tako da je meso vrlo brzo postalo dominantno u ushrani u tom delu zemlje. I danas su tamo možda najpopularnija jela mačanka i kabrito. Ova jela prati mladi farmerski sir. Država Oaksaka poznata je po Benitu Huarezu, čuvenom meksičkom predsedniku poreklom Zapoteku , ali i po veoma razvijenom proizvodnji sireva, za koje se pre dolaska konkvistadora uopšte nije znalo, ali i po velikom broju gustih sosova, koji imena nose po bojama: negro, roho, verde, amarilo, koloratido i tako dalje. U njihov sastav ulaze aromatične trave koje rastu u ovoj meksičkoj državi, pa sosovi imaju jedinstven, snažan io ubedljiv ukus. Hrana na poluostrvu Jukatan se ipak razlikuje od kuhinje u ostatku zemlje. Na ovaj region, naime, uticale su Maje, a značajni su bili i uticaji sa Kariba. Uglavnom na Jukatanu koriste i drugačije začine i priloge, kao što je gorka pomorandža, a jedno od najpoznatijih i najčešće pripremanih jela jeste kočinita pibil, što je ustvari sporo pečeno svinjsko meso. Svinjski but se usitni, prekrije i stavi u pečnicu na umerenu do tihu vatru. Naravno, dosta zavisi i od načina na koji se meso marinira, a u doba kada su Španci saznali za ovo jelo Maje su marinirale meso upravo koristeći gorke jukatanske pomorandže. Zanimljivo je da su Maje ovo jelo pripremale tako što su kopale rupul, oblagale je glinom i tako pravile pećnicu, pa tako reč pibil i znači zakopano. Tropsko voće pšo kome je Jukatan naročito poznat bilo je veoma značajno za Špance, pa su oni dodatno razvili i inače već prilično razvijenu proizvodnju alkohola na Jukatanu. Oblast Grada Meksika bila je veoma podložna raznoraznim uticajima, jer je Meksiko od davnih vremena glavni grad moderne istoimene države. Ono što se najviše priprema u ovom megapolisu, koji spada u najveće i najspektakularnije gradove sveta jeste barbakoa. Ovo jelo, zapravo kompletan način kuvanja i pripremanja hrane, nastalo je među pripadnicima Taino naroda u Karibima, a u modernom Meksiku označava jagnjetinu koja se sporo peče na otvorenoj vatri, ili - tradicionalnije - u zemljanoj posudi, koja je položena na zemlju, ogrnuta žarom i prekrivena listovima agave. Barbakoa se u Meksiku, ali i izvan ove zemlje u meksičkim restoranima, jede topla u kukuruznoj tortilji sa gvakamole salsom. U prošlosti se za ovo jelo koristilo meso sa glava životinja.

Premda se u inostranstvu pojam meksičke hrane svodi na takose, buritose i tortilje, meksička kuhinja je neuporedivo bogatija, maštovitija, raznovrsnija od toga. Jedno od lepših sećanja i prijatnijih doživljaja u Meksiku biće makar jedno od njihovih jela.

Meksička kuhinja je poznata po jakim ukusima, po začinima, po čiliju. ALi ona je i mnogo više od toga - čitava životna filozofija, naročiti pogled na svet, koji će tuiristi biti najmanje jednako zanimljiv, kao i sve ostale turističke atrakcije kojima Meksiko privlači stotine hiljada posetilaca svake godine.

Kuba

Pored toga što se nalazi na najvećem karipskom ostrvu, Kuba je posebna i po tome što ima veoma bogatu istoriju i izuzetno jedinstvenu kulturu. Država Kuba se ustvari sastoji od istoimenog ostrva, ostrva Isla de huventud i više arhipelaga manjih ostrva. Najveći i glavni grad ove ostrvske države je Havana, dok je drugi po veličini Santjago de Kuba. Samo nepunih dvesta kilometara severno od Kube su Sjedinjene američke Države, Bahami i Meksiko su zapadno, Kajmanska ostrva i Jamajka su južno, a jugoistočno od Kube su Haiti i Dominikanska republika. Ostrvlje koje danas čini Kubu otkrio je 1492. godine Kristofer Kolumbo i ono je bilo špansko vlasništvo sve do špansko američkoog rata 1898. godine, dok je Kuba nezavisnost od Sjedinjenih Država stekla 1902. Kubanska revolucija, koja je trajala od 1956. do 1959. svrgnula je diktatorski režim Fulgencija Batiste, i uspostavila socijalističku vladavinu Fidela Kastra.

Konkvistador koji je osvojio Kubu bio je Dijego Velaskez de Kueljar, a ocem kubanske nacije smatraju Karlosa Manuela de Sespedesa, koji je autor deklaracije nezavisnosti od Španije iz 1868. godine. Na početku XX veka na oblikovanje Kubanskog nacionalnog identiteta uticao je i Hoze Hulijan Marti, veliki nacionalni heroj Kube. 1940. na mesto demokratski izabranog predsednika dolazi Fulgensio Batista. Od polovine tridesetih godina ekonomsko stanje postajalo je sve teže i teže, iako je Kuba bila jedan od vodećih svetskih proizvođača šećera. A onda se 2. decembra 1956. na Kubu iskrcao Fidel Kastro.

Pre nego što se revolucija završila 1959. godine, Kuba je bila veoma popularno odredište među američkim turistima, prvenstveno zbog velikog broja kasina koje je organizovala američka mafija. To je bio jedan od razloga da se Batistin režim smatra izdajničkim, ali i razlog zbog kog je mafia mrzela Kastra. Takođe, pre revolucije veliki broj državljana Sjedinjenih država imao je nekretnine na Kubi, a američke kompanije imale su pogone u ovoj ostrvskoj zemlji, gde je radna snaga bila jeftinija nego u samim Sjedinjenim Državama. I pored velikog neprijateljstva između dve zemlje, građanima Sjedinjenih Država koji imaju rođake na Kubi dopušteno je da uđu na teritoriju Kube.

Kubanski turizam nije bio razvijen sve do devedestih godina prošlog veka, kada je Sovjetski Savez poklekao. Kuba se otvorila za strane turiste i bila neotkriveno područje prepuno čudesnih lepota. Kubu su praktično osvojili turisti iz Evrope, ali i iz Kanade i čak i Sjedinjenih Država. U tipično turističkim područjima ima veoma kvalitetnih hotela, dok po zabačenijim krajevima posetilac može da nađe smeštaj u privatnim kućama, takozvanim kasas partikulares. Iako je bukvalno decenijama pod embargom svog moćnog mrgodnog suseda, Sjedinjenih Država, na Kubi se turista neće susresti sa problemima tipa nedostatka struje ili vode. Ranije je energetska situacija bila nešto nepovoljnija, ali se ona sada u velikoj meri stabilizuje.

Najznačajniji kubanski gradovi su Havana – poznata po noćnom životu, Baracoa – nekadašnja prestonica danas najpoznatija po plažama, Santa Klara – mesto u kome se nalazi mauzolej Ernesta Če Gevare, Santjago de Kuba – pravi karipski prioblani grad, Trinidad – grad sa šarmantnim kolonijalnim zgradama koji se nalazi na UNESKOvom popisu svetske baštine i Vanadero – jedno od najpoznatijih turističkih mesta. Ostale turističke destinacije su ostrvce Kajo Largo, potom Isla de la Huventud, Hardines de la Rej, Maria la Gorda, Varadero plaja i druga.

Kuba ima i predivne nacionalne parkove. Vinjales se nalazi u regionu Pinal del Rio, poznat je po planinama i pećinama. Takođe je turistički najrazvijeniji od svih nacionalnih parkova Kube. Park nasional la guira je u istom regionu i slično izgleda kao Vinjales, ali nije tako turistički razvijen. Reserva de la biosfera Siera del Rosario je još jedno mesto sa područja Kube koje se nalazi na spisku Uneska. Glavne tačke u ovom parku su Soroa i Las terazas. U regionu Mantazas nalazi se Park Sjenaga de Zapata, koji umnogome podseća na Everglejds na Floridi i najpoznatiji je kao odlično mesto za posmatranje ptica i ronjenje. Osim toga, bio je poprište na kome se završio neslavni pokušaj puča 1961. poznat pod nazivom invazija u Zalivu svinja. Gran Park Natural Topes de Kolantes je nacionalni park u planinama Siera del Emkambraj, koji se proteže kroz regione Sjenfuegos, Vilja Klara i Sankti Spiritus.

Dok je za građane većine država potrebna viza da bi stupili na tlo Kube, za naše državljane ona nije potrebna. Bez vize na Kubi možete ostati devedeset dana^. Pri izlasku iz zemlje plaća se izlazna taksa od 25 dolara. Takođe, treba znati da na Kubi postoje dve monete: redovni kubanski pezos i konvertibilni pezos koji koriste samo turisti. Jedan redovni pezos vredi oko tri evrocenta, dok turistički pezos vredi 76 evrocenta. Bolje je da pezose kupite za evre, nego za američke dolare, jer ćete sa evrima imati mnogo povoljniji kurs, budući da od 2004. godine vlasti na Kubi ne gledaju blagonaklono na američku valutu.

Glavni način dolaska na Kubu je avionom, a glavni aerodrom je Hoze Marti pored Hvane. Ima linije prema Kanadi, Meksiku i Evropi. Nacionalna avio kompanija je Kubana de aviajasjon. Od aerodroma do Havane taksi će naplatiti 25 konvertibilnih pezosa, ali može se naći i povoljnija vožnja. Pametno je ne pakovati vredne stvari u čekirani prtljag.

Kuba pruža dosta načina za istraživanje svojih lepota. Najjednostavnije je da putujete autobusom: linije su dobro organizovane, autobusi su udobni, klimatizovani i brzi. Postoji nekoliko transportnih preduzeća koja saobraćaju velikim turističkim autobusima, a ima i preduzeća koja se baziraju na minibusevima – što jeste nešto skuplja varijanta, ali pruža više slobode. U svakom slučaju cene ovakvog prevoza kreću se od 18 do 50 turističkih pezosa. Taksi je prilično skup za duže distance i može da iznese i do 150 konvertibilnih pezosa na istoj relaciji. Ako želite da iznajmite automobil, moraćete da položite depozit od 200 konvertibilnih pezosa, a najam košta oko 65 turističkih pezosa dnevno. Gorivo je relativno pristupačno, a saobraćaj izvan velikih gradova može da bude naporan. Najjeftiniji način da obiđete Kubu je – stopiranje, koje država podržava i ohrabruje. Ovakva vožnja je prelep i uzbudljiv način da se obiđe unutrašnjost Kube.

Glavna železnička pruga na Kubi proteže se od Havane do grada Santjago de Kuba, a važnije stanice su Santa Klara i Kamaguej. Uopte uzev, turista ima praktično neograničeni broj kombinacija. Najbolje doba za odlazaka na Kubu je između decembra i aprila, jer kubansko leto ume da bude neprijatno žarko za evropljane. Takođe, leti skoče sve cene.

Službeni jezik na Kubi je španski, ali sličan onome koji se govori u dominikanskoj republici ili Meksiku, prilično različit od evropskog izgovora. U nekim turističkim mestima se govori i engleski, ali će znanje bar nekoliko najosnovnijih španskih reči turisti biti u mnogome od koristi. Kubanci su ljubazan narod i vole da razgovaraju sa turistima. Kuba je generalno veoma bezbedna zemlja. Načelno se turistima skreće pažnja da se ne petljaju u tri stvri: politiku, prostituciju i nelegalne supstance.

Pored prirodnih lepota, ima mnogo zanimljivih mesta gde možete da odete. Jedno od takvih mesta je Tropikana, bivše mafijaško sastajalište. Ovaj ekskluzivni klub svojom atmosferom čuva ono vreme kada su u njemu najbrojniji bili amerikanci. Turisti obično kažu kako je klub Tropikana tako dobro sačuvan, da boravak u njemu izgleda kao da ste prošli kroz vremeplov.

Jedna od stvari koje ne bi trebalo da propustite na kubi je večernji afrokubanski ples. Veče plesa održava se u svakom kvartu i svakom susedstvu svake večeri, budući da su muzika i ples veoma značajni u popularnoj kulturi Kube. U svakom susedstvu takođe postoji makar po jedan muzički sastav. Imaćete doživljaj da gledate mjuzikl sa kubanskom muzikom – uživo, jer nema loših bendova. Na Kubi možete da probate najbolje sveže voćne sokove, jer Kuba obiluje voćem i sokovi su i veoma pristupačni i veoma dostupni.

Pored muzike u većim gradvima, najpre u Havani, postoje impresivni muzeji. Kubanska hrana je takođe veoma jedinstvena. Ima više stvari koje možete da doživite i isprobate, nego što ćete imati vremena. To znači da se vredi i vratiti na Kubu, jednu od najjedinstvenijih destinacija na svetu.



Bratislava

Bratislava – glavni i sa 426 hiljada stanovnika najveći grad republike Slovačke – od Beča je udaljen samo 60 kilometara, i to su dva najbliža glavna grada u Evropi, a pre Prvog svetskog rata Bratislava i predgrađe Beča bili su povezani tramvajskom linijom. Danas se glavni grad Slovačke nalazi gotovo na granici sa Austrijom i Mađarskom, pa je to jedini glavni grad na svetu koji se graniči sa dve države. Grad koji su Nemci zvali Presburg, a Mađari Pozonji još od davnih vremena bio je jedno od kulturnih središta srednje Evrope.

Grad je danas veoma zanimljiv za turiste, pa ima odlične smeštajne kapacitete, a i gradski prevoz je dobro organizovan, sa čak 20 noćnih autobuskih linija i 60 dnevnih, a ima i tramvaja i trolejbusa, koji ukupno pokrivaju celi grad.

Bratislava se prvi put pominje u spisu koji opisuje bitki Bavaraca i Ugara, koja se desila isped bratislavskog zamka početkom X veka. Kako je dvorac bio nazvan prema moravskom princu Preslavu, ime grada se u nemački prenelo kao Presburg. U doba renesanse grad su, po tome što leži na Dunavu, nazivali i Istropolis. Današnje ime grada datira iz 1837. kada je Šafarik dao pretpostavku da ime grada dolazi od imena češkog vladara Bretislava. Posle Prvog svetskog rata bilo je predloga čak da se, prema američkom predsedniku u to doba, grad nazove Vilsonovo mesto, međutim i posle osnivanja Čehoslovačke, grad je zadržao ime Bratislava.

Na ovom mestu život postoji još iz mlađeg kamenog doba. U III veku pre nove ere na mestu današnje Bratislave postojala je poznata keltska kovačnica, gde su se proizvodili srebrnjaci poznatiji kao bjateci. Rimljani su kasnije na tom mestu podigli jako utvrđenje Limes Romanus i otpočeli sa proizvodnjom vina i gajenja vinove loze. Sa dolaskom Slovena ovde se razvijaju važne države. U X veku ovo područje osvajaju Ugari, a Zigmund od Luksemburga daje Presburgu status slobodnog grada. Posle turske pobede kod Mohača osmanlije nadiru i prema Presbugru, ali ne uspevaju da ga osvoje, a zbog turskih osvajanja ovo postaje novi glavni grad Ugarske. Tako od 1536. ovaj grad je prestonica kraljeva, nadbiskupa i plemstva. Kraljevi su krunisani u katedrali svetog Martina, sa dolaskom reformacije stvaraju se podele među stanovništvom. Ustanci protiv habzburgovaca prekidaju se u XVIII veku, kada – u doba Marije Terezije – današnja Bratislava postaje najveći i najvažniji grad na prostoru današnje Slovačke, ali i Mađarske. Gradska populacija je utrostručena, izgrađena su mnoga nova zdanja. Ovde su štampane prve novine na mađarskom i na slovačkom jeziku. Međutim, kako se produbljivao jaz između Austrijanaca i Mađara i kako su pripadnici vladajuće dinastije pokušavali da ga prevaziđu, ovaj grad gubi na važnosti – krunu odnose u Beč, a mnoge institucije sele se u Budim. U kasnijem razdoblju grad osvaja Napoleonova vojska, biva mađarizovan, ali se u isto vreme razvija i transport i industrija. Prvi stalni most grad je dobio krajem XIX veka, i to je današnji Stari most.

Posle Prvog svetskog rata grad biva pripojen novonastaloj Čehoslovačkoj, iako su nemačka i mađarska manjina pokušale to da spreče. Od 1919. grad se zove kao i danas – Bratislava, što je izazvalo veliko iseljavanje Mađara. U toku Drugog svetskog rata, opet, Bratislava postaje glavni grad marionetske Slovačke, koja je nastala pod patronatom Trećeg rajha, ali je na kraju ipak okupirana 1944. godine, da bi je oslobodila Crvena armija naredne godine. Komunisti osvajaju vlast 1948 godine, proširuju grad, povećava se broj stanovnika, a usvaja se zakon prema kome se pripadnicima nemačke manjine neće vratiti imovina, ako su se povukli sa nacističkim snagama. Grad obiluje prepoznatljivom socrealističnom arhitekturom iz doba komunističke vladavine. 1968 grad biva okupiran od strane članica varšavskog pakta, a 1989. pada komunistička vlast. Novo uređenje donelo je i novi ritam života, pa se Bratislava razvija najviše u ekonomskom smislu.

Dunav Bratislavu deli na dva dela: rezdencijalni i industrijski. Delovi su spojeni mnoštvom mostova, a neki od njih su pravi biseri graditeljstva. Novi most, koji se ranije zvao Most slovačkog narodnog ustanka, dugačak je 430 metara i građen je u komunističko doba, ali se upravo na njemu nalazi jedna on najpoesećenijih znamenitosti: restoran u obliku NLO-a na visini od 84 metra. U cenutru gradskog dela nalaze se skupština, rezidencija predsednika države, opera i stari grad. Bratislavski hrad je današnji izgled dobio u XV veku, kada je ojačan zbog napada husita, jer je taj period istorije obeležen sukobima protestanata i katolika. U prvoj polovini XV veka trajao je verski rat u kome je nestalo bezbroj kulturnih spomenika i umetničkih dela. Inače, dvorac verovatno potiče iz X veka, a u vreme kada je Presburg bio glavni grad Mađarske, ovo je bila kraljevska rezidencija. Poslednju rekonstrukciju Bratislavskog hrada u baroknom stilu izvršila je Marija Terezija, a početkom narednog veka pijani austrijski vojnici nehatom izazivaju požar u kome je veliki deo dvorac potpuno uništen. Celovita restauracije izvršena je tek u drugoj polovini XX veka, pod komunističkom vlašću. Danas je to, pored izložbenog prostora, i prostor u kome se nalaze neke institucije slovačke vlade. Inače, ovaj dvorac je jedno od retkih mesta sa koga se mogu videti tri države: Austrija, Mađarska i Slovačka.

U vreme kada je Presburg bio ugarska prestonica, mađarski kraljevi krunisani su u katedrali svetog Martina, što je danas najistaknutija gotička građevina u gradu. U tom hramu je krunisana i Marija Terezija. Trobrodna građevina sa krstom u osnovi izgrađena je na mestu prethodne romaničke crkve, ali pošto je 1760. munja uništila gotički vrh, crkva je obnovljena sa vrhom u baroknom stilu, koji je – opet – stradao u požaru polovinom XIX veka, a nekoliko godina kasnije je i obnovljen. U ovoj crkvi su često svirali Ludvig van Betoven i Franc List.

Poznata crkva je i cistertitski samostan svete Klare iz XIII veka, koja danas ima izložbenu postavku srednjovekovnih umetničkih predmeta, koja svakako zaslužuje da se vidi.

Mihaelov toranj je jedina sačuvana osmatračnica nekadašnjeg odbrambenog sistema i to je danas izložbeni prostor u kome je izložena zbirka oružja iz gradskog muzeja.

U staroj, poznatoj Venturskoj ulici pored univerzitetske biblioteke nalazi se koncertni paviljon, gde je prvi put, kao devetogodišnjak, nastupao Franc List, a nekoliko kuća niže je i tzv. Mocartova kuće, tako nazvana zbog toga što je 1762 u njoj svirao šestogodišnji Volfgang Amadeus Mocart. Glavni trg starog bratislavskog grada zove se hlavne namestie, jedno je od najomiljenjih gradskih sastajališta, na sredini trga nalazi se Rolandova fontana, nazvana tako zbog kipa kralja Maksimilijana, koga su posle počeli smatrati herojem Rolandom.

Ovaj trg nastavlja se na Františkanske namestie, trg na čijoj je istočnoj strani crkva koja je isprva bila protestantska, ali su je kasnije osvojili jezuiti. Malo severnije od ove, nalazi se franjevačka crkva, jedan od najstarijih hramova u Bratislavi.

Gradski muzej nalazi se u staroj gradskoj većnici koja potiče iz prve polovine XV veka, a muzej koji se tu nalazi najstariji je u Slovačkoj.

Primacilni trg dobio je ime po nadbiskupskoj palati koja se na njemu nalazi. Bogato ukrašenja unutrašnjost građevine ima delove koji podsećaju na Versaj, a ovde su nekada nastupali Mocart, Betoven, Bartok i List.

Veoma značajan trg je i Slovenske narodne povstanie, sa spomenikom koji građani Bratislave zovu Ljuta porodica, jer spomenik je posvećen ustanku protiv fašizma. Na ovom mestu su se građani sastajali kada je oboren komunistički režim, kao i kada se raspala Čehoslovačka.

Trg Kamene namestie je najveća gradska šoping zona sa velikom robnom kućom.

Moskva

Moskva je glavni i najmnogoljudniji grad u Ruskoj federaciji, i ujedno najseverniji megapolis na planeti, premda nije i najhadniji. Prema broju stanovnika dolazi na šesto mesto, iza Šangaja, Istanbula, Karačija, Mumbaja i Pekinga. Ono što je zanimljivo, i za grad koji je veoma dugo bio centar socijalističkog dela sveta, Moskva je pretekla Njujork po broju milijardera, jer prema Forbsovoj listi 2011 godine u Moskvi je živelo njih 79. Grad je smešten na obalama reke Moskve i predstavlja centralnu federalnu jedinicu evropskog dela Rusije. Grad ima dugu istoriju kao prestonica, prvo nekadašnjeg velikog moskovskog vojvodstva, potom carske Rusije i, na kraju, Sovjetskog Saveza.

Grad ima bogatu saobraćajnu infrastrukturu i opslužuju ga četiri međunarodna aerodroma, devet železničkih stanica i metro, jedan od najdubljih na svetu, koji je i sam znamenitost, zbog poznate arhitekture na svojih 185 stanica. Kroz vekove grad je dobijao različite epitete, kao treći Rim, prvoprestoni grad i belokamena.

Prvi pomen grada potiče iz 1147. godine, a postoji više hipoteza koje objašnjavaju nastanak imena Moskva. Zabeleženo je da su prve, drvene zidine Kremlja, koji je i danas centar grada i najpoznatija znametnitost Moskve, sagrađene 1156. godine. Sve do 15. veka grad je bio u opasnosti od mongolskih najezdi, a konačno je oslobođen 1480. godine i postao najmoćniji centar tadašnje Rusije. Za vreme cara Ivana trećeg Moskva postaje prestonica Ruske države. 1571. godine Tatari napadaju Moskvu i spalili su sve osim Kremlja. U narednim vekovima, grad Moskva bio je poprište velikih borbi i nadiranja Šveđana, Poljaka i Litvanaca, sve dok ruski car Petar Veliki nije prestonicom proglasio novoizgrađenu metropolu Sankt Petersburg, 1712. godine. Ostalo je zabeleženo da su Moskvu spalili sami Moskovljani u toku nadiranja Francuza 1812. godine, što je desetkovalo Napoleonovu veliku armiju, koja je ostala bez infrastrukture koja bi održavala snabdevanje, pa su vojnici bili lak plen gladi i ruske zime. Posle oktobarske revolucije, 1918. godine Moskva ponovo postaje prestonica, a u toku drugog svetskog rata tu se nalazio i glavni štab Crvene armije. Oko 180 hiljada sovjetskih vojnika branilo je Moskvu od fašističkog nadiranja. Ipak, Staljin je odbio da napusti prestonicu, što je značilo da se ni jedna institucija ne sme evakuisati, pa je palo mnogo žrtava u odbrani grada. Zbog toga je pobeda nad fašistima za Moskovljane tako važna, da prestavlja praznik. 1980 godine Moskva je bila domaćin letnjih olimpijskih igara, koje su selekcije Sjedinjenih država bojkotovale zbog rivaliteta istočnog i zapadnog bloka i zategnutih političkih odnosa. Od pada komunizma Moskva dobija unekoliko novi izgled, sa novom arhitekturom i sa novim stilom života u gradu.

Četrdeset devet mostova spaja obale reke Moskve u gradu. Saobraćajna infrastruktura konstruisana je po principu prstena, tako da najuži prsten – Bulevarnoje kolco – kruži oko Kremlja, a dalji prstenovi su sve obimniji. Drugi prsten koji se nalazi u centru grada je Sadovoje kolco, dok je treći prsten ustvari autoput koji je izgrađen 2003. godine. Četvrti prsten je takođe autoput, a peti kruži oko celog grada i zove se Moskovskaja kolcevnaja avtomobiljnaja daroga. Čak i drumovi izvan grada prate ovaj koncetrični oblik.

U Moskvi živi jedanaest ipo miliona ljudi, a najveći postotak Moskovljana čine Rusi, skoro 1o miliona, dok iza njih slede Ukrajinci i druge nacionalnosti bivšeg Svojetskog Saveza.

Moskva je sedište patrijarha Ruske pravoslavne crkve, a patrijaršija se nalazi u Danilovom manastiru. Zbog toga su Moskvu pre 1917. zvali i grad četrdeset puta četrdeset crkava. Od 1991. obnovljen je izvestan broj hramova koji su srušili boljševici.

Ono što je najprepoznatljivije u Moskvi svakako je Kremlj, sa Crvenim trgom ispred i Katedralom Svetog Vasilija, kao i obnovljeni katedralni hram Hrista Spasitelja. Crkvu je srušila boljševička vlast i na tom mestu zamislili su veliki kompleks, koji bi prikazao monumentalnost sovjetske snage. Pošto ta ideja nije realizovana, na mestu nekadašnje crkve komunistička vlast izgradila je – bazen. Početkom 21. veka hram je obnovljen i ima identičan izgled kao i onaj koji su komunisti srušili. Najveći broj malih crkava koje su stradale u sovjetskom urbanističkom konceptu nije obnovljen.

Priča kaže da je car Ivan Grozni, koji je oblikovao Kremlj onako kako on i danas izgleda, toliko bio oduševljen crkvenim kupolama, da je naredio da majstori koji su ih sazidali budu oslepljeni, kako nikada više ne bi sagradili nešto tako lepo.

Najveći broj moskovskih znamenitosti koje su nestale za vreme komunističkog režima srušen je za vladavine Staljina, koji je imao plan da modernizuje saobraćajnu infrastrukturu i olakša kretanje po gradu po svaku cenu, pa su zdanja poput Sukarevog tornja nestala da bi se izgradile železniče linije sa po deset koloseka. Najporepoznatljivije arhitektonsko obeležje iz komunističkog doba su sedam zgrada koje Moskovljani nazivaju sestrama, ili – pošto su izgrađene u vreme Josifa Visarionoviča Staljina – Staljinskije visotki. Bila je u planu i osmo zdanje u seriji, ali do realizacije nikad nije došlo. Te zgrade su kasniji naraštaji nazvali staljinističkom gotičkom arhitekturom. Ipak, najviše zdanje u okviru grada je toranj Ostankino, koji je izgrađen 1967, i trenutno je četvrta zgrada po visini, posle Burd Kalifa u Dubaiju, Kanton tornja u Guanzou i Si En tornja u Torontu. Stambene četvrti iz doba komunizma prepoznatljivo su montone, jer dok se sovjetsko vreme vodilo računa da svaki radnik ima krov nad glavom, estetika je bila jedno vreme čak proglašena antipartijskom kategorijom.

U Moskvi ima skoro stotinu parkova i nekoliko botaničkih bašti, a zone zelenila zauzimaju 450 kvadratnih kilometara, naspram 100 kvadratnih kilometara izgrađene površine, zbog čega se ruska prestonica smatra jednim od najzelenijih velikih gradova u poređenju sa gradovima slične veličine u zapadnoj Evropi ili Americi. Centralni gradski park nosi ime književnika Maksima Gorkog i omiljeno je sastajalište građana.

Najpoznatiji gradski muzej je galerija Tretjakovskaja, u istoimenom delu grada na desnoj obali reke Moskve. Takođe, značajan je i Puškinov muzej lepih umetnosti, koji je pandam Londonskom Britiš mjuzijumu. U Moskvi se nalazi i državni istorijski muzej Rusije, smešten između Crvenog trga i trga Manježnaja, a veoma posećen je i Politehnički muzej, osnovan 1872. godine i koji je najveći muzej tehnike u Rusiji. Muzej panorame Borodino na Kuznjecovom prospektu posetiocima pruža mogućnost da pogledaju diorame bojnog polja u vreme Napoleonovog nadiranja, a ne treba propustiti ni muzej vojne istorije.

Pored muzeja, neke od najvažnijih kulturnih institucija su Baljšoj teatar, Vaktangov teatar i Moskovski umetnički teatar.

Moskovski metro je, pored toga što je posle tokijskog najdublji, možda najpoznatiji po svojim stanicama, od kojih je svaka arhitektonsko umetničko delo. Poznati su murali i mozaici kojima su stanice ukrašene. Kada je metro otvoren, 1935. godine, imao je samo dve linije, dok danas ima dvanaest linija i preko 180 stanica odlično raspoređenih po gradu. Stanica u parku Pobede, koja je izgrađena 2003. godine nalazi se 276 metara ispod zemlje i ima najduže pokretne stepenice u Evropi. Moskovski metro je jedan od najkorišćenijih metro sistema na svetu, jer dnevno preveze oko devet miliona putnika. Zbog saobraćajnih problema koji postoje u gradu velikom kao Moskva, planira se i dalje proširenje podzemne železnice. Pored metroa, javni gradski prevoz u Moskvi bazira se i na autobuskim i trolejbuskim linijama, raspoređenim kako u predgrađima, tako i u centralnim gradskim regijama. Takođe, značajna je i tramvajska mreža, koja potiče još iz 1899. godine i podeljena je u nekoliko odvojenih mreža.

Moskva je stari ekonomski i kulturni centar, ali i grad koji se i dalje razvija i širi, obogaćujući svoj identitet. Zbog brojnih kulturnih i ekonomskih veza Moskve i ruskog naroda sa našim prostorima, ruska prestonica je jedna od najposećenijih destinacija naših ljudi, kako poslovno, tako i turistički. Koji god da je razlog vašeg pua u Moskvu, ona će vam ostati u sećanju, i ostaviti veoma jak utisak na vas. 

Muzej Salvadora Dalija

Za malo drugačiju Kataloniju idemo prema severu, prema Kosta Bravi, gde se u gradu Figeras nalazi muzej Salvadora Dalija, najvažnije mesto posvećeno ovom slikaru. Dali je sam projektovao i oslikao mesto gde će se čuvati uspomena na njegov rad. Sahranjen je u podu 1989. godine i muzej služi i kao mauzolej njegovog umetničkog duha. Kada su ga jednom prilikom upitali da li koristi droge, odgovorio je da je on sam droga. Dali je autor nekih od najintrigantnijih dela XX veka i njegova nadrealistička dela i danas intrigiraju gledaoce i stručnjake. On je stvarao slike koje su fotorealistični prikazi bizarnih snoviđenja. Život mu se u potpunosti promenio 1929. kada je susreo stariju ruskinju Galu. Ona je postala njegova žena, muza, model, menadžer i emocionalni kompas. Iznad Dalijevog ličnog kadilaka naslikan je brod u kome su uživali Dali i njegova srodna duša – Gala. Kada je ona umrla, on je bio skrhan. Iz broda cure krupne plave suze. Tajna o Gali vidljiva je i u slici Abrahama Linkolna. Jedan deo muzeja je potpuno posvećen uspomeni na Galu, od nameštaja, do tavanice koja prikazuje Dalija i Galu kako dostižu nebesa.

Dali je mnogo godina proveo u obližnjem ribarskom selu Kadakesu. I od tada ono je mesto okupljanja umetnika i intelektualaca iz celog sveta. Boje i atmosfera ovog mesta nadahnjivali su brojne umetnike, poput Matisa i Pikasa. Dvadesetih godina prošlog veka Dali i Gala su se ovde preselili i doneli svetsku slavu ovog mesta. Kasa Dali je danas važno messto u ovom mestui, a njegov studio pruža uvid u način na koji je stvarao i živeo.  

Toledo

Toledo je pored ostalog poznat i po muzeju El Greka, slikara grčkog porekla, obrazovanog u Veneciji, koji je svoj životni vek proživeo u Španiji. Njegova dela se nalaze u muzeju Santa Kruz, koji je nekada bio sirotište. Mnogi uticaji se ogledaju u njegovom stvaralaštvu, od kulture u kojoj je živeo, preko lica poput onih sa ikona iz njegove domovine Grčke, i poza kao u italijanskoj umetnosti, do vidljivih uticaja katoličke Španije. El Greko je slikao natprirodne vizije, duše a ne lica, njegova umetnost je savremena čak i danas. Delo koje je nastalo godinu dana pre El Grekove smrti, predstavlja vrhunac njegove umetnosti i remek delo koje je ostalo iza njega. U njemu se kombinuju svi elementi koji su karakteristični za njegov stil. Dok Toledo spava, anđeo širi krila i uznosi Mariju u ekstazi njene vere. Nijedan slikar ni pre ni posle El Greka nije tako dočarao spiritualni svet. U blizini muzela kapela Santo Tomeo čuva najomiljeniju El Grekovu sliku – sahranu grofa Orgaza, koja prikazuje zemlju i nebo na način kako je samo Grk mogao. Grof je bio tako svet čovek, da su dva svetitelja sišla s neba da pomognu sahranu, koja se odigrala baš u ovoj kapeli. Među viđenim ljudima Toleda El Greko je naslikao i sebe, licem okrenutog ka gledaocima i svog sina – dečaka u pozadini koji pokazuje na svetitelje. Dok se duša grofa uznosi na nebo da se spiritualno rodi, Isus pokazuje na svetog Petra koji drži ključeve raja.

Toledo je tako dobro očuvan, da je celi grad proglašen nacionalnim spomenikom. Zbog toga u ovom gradu nema modernih zgrada. Španska istorijska prestonica ima viševekovnu tradiciju i sa tri strane omeđena je prirodnom granicom – rekom, a sa četvrte nepristupačnom tvrđavom. U rimsko doba ovo je bio važan trgovinski i saobraćajni čvor sa značajnom jevrejskom zajednicom, koji su posle pada carstva najpre osvojili Vizigoti, a potom osvajači iz Afrike. Vekovima kasnije hrišćani ponovo dolaze u posed ovog grada i od njega su načinili špansku religijsku i političku prestonicu. U trenutku kada se grad proširrio do reke, kralj je svoj dvor preneo u prostraniji Madrid, a Toledo su ponovo otkrili putopisci XIX veka. Danas, iako ima mali broj stanovnika i nema naročiti politički značaj, Toledo je kulturni i religijski centar. Pokretnim stepenicama posetioci mogu da dopru i do najviših delova grada, odakle se pruža predivan pogled na grad za koji vreme kao da je stalo. Ulice Toleda isprepletane su na srednjovekovni način, ali najveće znamenitosti su dobro označene. Vekovima su u ovom gradu mirno živeli zajedno hrišćani, muslimani i jevreji, i spomenici tog zajedničkog života još uvek su svuda vidljivi. U vreme islamskog cartva na iberijskom poluostrvu nauka, filozofija i umetnost su cvetali. Čak i kada su hrišćani povratili Toledo 1058.godine mnogo muslimana zanatlija je ostalo u gradu i ostavili svoj pečat u kulturi ovog grada za naredne vekove. Postoji obkekat koji liči na džamiju, ali je ustvari sinagoga. Sagradili su je islamski majstori u XII veku, pa dekor u arapskom stilu ima jevrejske motive. Dok je središnji deo sinagoge bio rezervisan za muškarce, žene su se molile iza zastora. Dve stotine godina kasnije sinagoga koja liči na džamiju pretvorena je u crkvu. Miran suživot nije mogao potrajati večno, jer je Španija ujedinjena u moćnu hrišćansku državu, pa su muslimani i jevreji imali izbor: ili da se pokrste, ili da odu. Jedna od uspomena na islamsku vladavinu je i čuveni marcipan iz Toleda i on se može pronaći u mnogim radnjama po gradu.